KAROLINŠKI MAČ, STANDARD KVALITETA I UZOR ZA SVE SREDNJEVEKOVNE MAČEVE EVROPE
Mač iz perioda vladavina Karolinga (Karla Velikog, njegovih preteča i naslednika) po većini karakteristika odgovara i koincidira sa “vikinškim mačem” koji smo već opisali u okviru kulture Vikinga. To je dakle opštegermanski tip dugog pravostranog sečiva koje je korišćeno u većem delu kontinentalne Evrope i tokom trajanja carstva Karla Velikog.
Karolinški odnosno germanski srednjevekovni mač nastao je razvojem od veoma sličnog ali unekoliko prostijeg merovinškog mača (po Merovinzima, starijoj vladarskoj dinastiji Franaka) u 8. Veku. Franci su bili veliki proizvođači sečiva i na glasu kao dobri kovači, a merovinški mačevi postigli su veliku popularnost u čitavoj Evropi u 6. I 7. veku, i to oslanjanjem na tradicije rimske spate, odnosno vizantijskog spationa.
Tu dakle vidimo jasan pravac i sled razvoja dugog pravostranog evropskog mača: Rimska spata - merovinški mač - vikinški mač. Karolinški odnosno vikinški mač je sa svoje strane poslužio kao uzor za izradu viteških mačeva u 11. I 12. Veku, sa prelaznim i kratkotrajnim oblikom tzv. Normanskog mača, pa razvojni niz evropskog mača možemo produžiti: Rimska spata - merovinški mač - karolinški mač - (normanski mač - prelazni oblik) - viteški srednjevekovni mač.
Iako ga ovde nazivamo “karolinškim mačem”, tipični primerak evropskog dugog mača 8. i 9. veka pravljen je ponajviše u franačkim zemljama, odakle je izvožen na sve strane sveta, pa i na sever, gde su vikinški ratnici plaćali dobre novce za njega. Germanski mač, kako je njegov bolji naziv, je bio pre svega jedan skup, statusni predmet, rezervisan uglavnom za pripadnike plemstva i bogatijeg elitnog vrha društva.
Tokom vladavine Karla Velikog cena jednog mača (spate, dugog mača) sa sve kanijama bila je oko sedam solida (danas bi se ta suma pretvorila u par hiljada evra). Mačevi su dakle bili veoma skupa oružja i predmeti, pa su ih uglavnom nosili konjanici koji su sebi mogli da obezbede i priušte ratnog konja, što bi značilo da imaju svoju zemlju i stalne izvore prihoda. Istorijske hronike sa kraja 9. veka navode da je dugi mač bio glavno oružje konjice toga doba u Evropi.
Ako se vratimo istoriji starih Germana moramo primetiti da dugi mač nikako nije bio glavno sečivo u arsenalu ovog naroda, svakako ne pre 7. Veka. Saks ili seaks, kao jedna vrsta dugog noža, bio je znatno popularnije i češće oružje, čak i u 8. veku.
U 9. veku dolazi do usavršavanja tehnike izrade čelika, što je omogućilo pravljenje sve dužih, tanjih i tanjih profila sečiva, pa mačevi iz 9. veka imaju izraženiji vršak od svojih prethodnika, gde je centar mase sečiva dosta pomeren niže, ka dršci. Takav razvoj događaja ubrzao je izbacivanje seaksa iz primene jer je mač sada bio to oružje kojem je moglo lako da se napadne i ubode. To znači da je tek malo promenjen oblik mača u odnosu na rimsku spatu doveo do toga da više nije bilo potrebno kraće pomoćno sečivo već su se mačem posecali i ubadali neprijatelji.
Karolinški mač, spata, bio je dvostrano posečno oružje, dužine obično između 90 i 100 cm, od čega je na sečivo odlazilo oko 75-80 cm. Mačevi iz 8. Veka su često bili napravljeni od “damasknog čelika” odnosno tehnikom damasciranja, ali je ta praksa izumrla u desetom veku, kao posledica unapređenih tehnika kovanja čelika.
Tokom vladavine Karla Velikog došlo je do značajnih promena u obliku dugog mača. Kod ranijih primeraka, ivice mača su većim delom svoje dužine bile paralelne, da bi se pri kraju sužavale do oštrog vrška. Nakon 800-te godine (približno), ivice mačeva pravljene su tako da se postepeno sužavaju od korena do vrha. Zbog toga je centar teže mačeva bivao sve niže i niže, prema dršci, zbog čega su ovi postali agilniji i lakši za probadanje.
Ranije varijante franačkih mačeva bile su dosta teže i masivnije čija se snaga sastojala većim delom od težine posečne oštrice. Novije varijante karolinških mačeva međutim bile su podjednako zgodne i za posecanje i probadanje, pa je kraći bodež, seaks, postao praktično nepotreban.
Opštegermanski mačevi su bili skupi za izradu i znak višeg statusa. Posedovanje mača je takođe bilo pitanje časti i ugleda u društvu. Najviši članovi germanskog i vikinškog društva posedovali su mačeve sa veoma bogatim ukrasima, u srebru, zlatu i dragom kamenju. Dobar broj vikinških ratnika i pored toga je ipak uspevala da sebi pribavi kakav takav mač jer je par pljački bilo dovoljno da se naruči i kupi kvalitetno sečivo. Godari, jarli i bogatiji trgovci posedovali su luksuznije primerke.
Kada bi germanski ratnik poginuo u boju vladao je običaj da se njegovo lično naoružanje pokopa uz njegovo telo. Tada su se mačevi obično ritualno “ubijali”, odnosno savijalo im se sečivo tako da postanu neupotrebljivi (i da se time odvrate pljačkaši od skrnavljenja svetinje).
Otkriveni primerci franačkih sečiva od Skandinavije sve do stare Bugarske oko reke Volge, ukazuju na to da su franački mačevi bili veoma cenjen i tražen izvozni artikal. Karlo Veliki je zbog ovog masovnog izvoza naoružanja iz svojih zemalja pokušao pisanim ukazima da zabrani trgovinu ove vrste, i to 864. Godine. Karlo Ćelavi je to odveo korak dalje, određujući smrtnu kaznu svakome ko proda oružje Vikinzima sa severa. Međutim, nisu samo severnjaci tražili franačke mačeve već i Saraceni odnosno Arapi, koji su 869. godine zahtevali 150 mačeva kako bi pustili na slobodu arhibiskupa Rotlanda od Arla.
Još jedna stvar koja se definitivno desila tokom vlade Karla Velikog jeste stavljanje graviranih natpisa na sečiva dugačkih mačeva, odnosno svojevrsni robnih marki u vidu imena kovača i oružara koji su takvo oružje kovali. Najpoznatiji primer ove prakse jesu čuveni “Ulfberht” mačevi gde je ovaj natpis povezan sa imenom vlasnika poznatih metalskih radionica sa juga Franačke. Ulfbreht mačevi javljaju se oko 800. Godine a njihova proizvodnja nastavljena je u vekovima koji slede, sve do 1100-te godine.
