KOPLJE U VREME KARLA VELIKOG
Koplje, lancea bilo je najjeftinije oružje na spiskovima nabavki Karla Velikog, i koštalo je samo dva solida. Vremenom međutim, a do 850. godine, cena jednog koplja popela se na čak pet solida (uz pridodati slabiji drveni štit), što može odražavati pojavu inflacije ili povećanja kvalieta gvozdene/čelične glave franačkog koplja.
Koplja su nosili i pešaci i konjanici, a koplje i štit su bili standardna oprema stražara, gardista itd. Likovni izvori potvrđuju da je koplje bilo preovlađujuće oružje među Francima, kakvo je bilo i kod drugih naroda i kultura, daleko češće i korišćenije od luka i mača. Takvi likovi prikazi podržani su arheološkim nalazima, gde se glave koplja pokazuju kao znatno češća otkrića u grobovima franačkih ratnika od drugih tipova oružja.
Oblik glave franačkog koplja mogao je biti sasvim raznolik, i obuhvata čitav onaj raspon oblika koji smo već opisivali kod brojnih drugh civilizacija i ratničkih naroda. Najefikasniji pa stoga i najčešći oblici su bili oblik izduženog lista i oblik romba, a nešto ređe oblik izduženog trougla. Postoje dokazi da su konjanici preferirali koplja sa elegantnijim oblikom izduženog lista ili šaranovog jezika, a kopljanici-pešaci oblik romba koji je bio robusniji i čija je glava mogla da se koristi i kao priručni mač za posecanje.
Osobenost franačkih koplja je ta da su imala krilca, što je karakteristika osmišljena tokom devetog veka. Nama su ovakva koplja već poznata pod nazivom “koplja za veprove” ili “slovenska koplja” i izdvajala su se od drugih po metalnim “rogovima” koji su bili postavljeni upravno na oštricu pri donjem kraju metalne glave, odnosno navlačne cevi glave koplja. Funkcija krilca bila je ta da zaustavi preterano i nepotrebno prodiranje koplja u metu, odnosno da zaustavi klizanje koplja, kako bi se ovo što pre izvuklo iz protivnika i bilo spremno za naredni napadački potez.
Za opremanje karolinške vojske bio je potreban zaista veliki broj koplja, pa je Karlo Veliki (a zatim i njegovi naslednici) redovno potraživao od zanatlijskih manastira da proizvode godišnje kvote glava za koplja.
Pisani izvori upućuju na to da su Franci koristili svoja koplja prvenstveno kao probodna oružja, a mnogo manje kao bacačka. Neki istoričari navode da Franci uopšte nisu imali naviku da bacaju svoja koplja kako su to na primer radili Bretoni. Ne samo to, nego su franačka koplja bila znatno masivnija od bretonskih pa za bacanje i nisu bila namenjena niti odgovarajuća.
Arheološki dokazi se slažu sa pisanim izvorima po što se džilit, koplje za bacanje, koje se među Francima zvao ango, retko mogao naći u grobovima ratnika, za razliku od teških koplja. I pored toga, postojala je određena potreba za džilitima, pa su karolinški vladari i njih naručivali. Tako se zna da je Karlo Veliki poručivao određene količine kraćeg koplja koji se zvao “dardo”, za potrebe svojih lakih čarkaških jedinica.
U svom veoma uticajnom radu, Lin Vajt je tvrdio da je izum uzengija znatno povećao korisnost i popularnost koplja među franačkih konjanicima koji su sada teško koplje mogli da koriste iz sedla znatno pouzdanije i efektnije. Vršak koplja je nakon primene uzengija prenosio punu silu konja u galopu, što je bilo zaista razorna moć.
Pored toga, poznato je da su franački konjanici stavljali zastave i grbove na dugačke držalje svojih koplja. Koplja, a naročito ona pešadijska, su sa donje strane imale tzv. “nožice”, metalne dodatke koji su bili uglavnom zašiljeni i služili da se koplje zabije u zemlju. Ovaj donji zašiljeni kraj mogao je međutim da se iskoristi i kao oružje pa je kao takav uglavnom upotrebljivan za dokrajčivanje palih protivnika, što znamo da je bila praksa još kod antičkih vojski.
