ANGLO-SAKSONSKI ŠLEMOVI

Izvanredni autentični primerci anglosaksonskih šlemova ostaju najupečatljiviji i izražajniji simboli ranog Srednjeg veka Britanije i severne Evrope, iz vremena kada je velika većina stanovništva i dalje obožavala stare paganske bogove rata i smrti. Takvi predmeti, koji su pored osnovne funkcije imali i značajnu simboličnu i društveno-političku ulogu daju jedinstveni uvid u način razmišljanja i detalje iz života ljudi iz tog doba.

Kao i kod svih ratničkih kultura gde su bitke i ratove pre svega vodili (malobrojni) pripadnici vodeće plemićke elite, šlem je u Anglosaksonskom periodu Britanije imao više funkcija. To je bilo veoma vredno oružje i zaštitni predmet jer je zahtevalo dosta skupog metala i veoma veštu ruku koja bi trošila nedelje i mesece da napravi jedan primerak.

Anglosaksonski šlemovi su zaista bili skupi jer je pored gvožđa/čelika, korišćena i znatna količina srebra, zlata i drugih plemenitih metala i dragog kamenja za njihovo ukrašavanje. Ali pored toga šlemovi su bili i pokazatelj socijalnog i ratničkog statusa ratnika koji bi ga nosio, i pokazivali su mesto čoveka u društvu.

Vremenom naravno dolazi do pojednostavljenja izrade i izgleda anglosaksonskih šlemova kako su ratovi tog doba postajali sve “narodniji” a sve manje “elitni”. Od 9. veka nadalje šlemovi gube svoje ukrase i dodatke (štitnike za obraze i vrat), izrađuju se od jednog komada gvozdene ploče i zadržavaju samo nazale, odnosno štitnike za nos.

Savremena engleska reč “helmet” potiče od srednjevekovnog opštegermanskog “helm” odnosno “helmaz” - zaštita, pokrivanje, skrivanje.

Za izradu anglosaksonskih šlemova korišćene su gvozdene šipke koje su kovanjem pretvaranje i sve tanje i tanje trake i ploče sve dok se ne bi dobila odgovarajuća debljina (oko 2 mm). Pojedinačne metalne ploče su zatim oblikovane u zakrivljene forme u zavisnosti od konkretnog dela i komponente šlema, koje su međusobno spajane zakivcima.

Šlemovi su, za razliku od sečiva, pravljeni od čelika sa niskim sadržajem ugljenika kako bi metal bio “mekši” odnosno savitljiviji. Gornji deo kalote šlema (kruna) je često ojačavan dodatni trakama metala koje su se nazivale grebeni, češljevi ili kreste (u zavisnosti od tačnog oblika, dužine i položaja metalne trake).

Mnogi anglosaksonski šlemovi imali su pridodate prednje maske za lice koje su se zvale grima, pa su tako ovi šlemovi nosili poseban naziv podtipa - grimhelm. Šlemovi sa maskama su ratniku davali zaista jedan poseban, gotovo neljudski izgled, i obični seljaci koji nisu imali ni sredstava ni mogućnosti a ni pravo da nose takve elitne predmete gajili su poseban strah prema grimhelm vitezovima. Zbog toga su šlemovi sa maskama ostali jako dobro upamćeni u usmenoj i pisanoj tradiciji Britanije (recimo u poemi Beovulf).

Zatvoreni tipovi anglosaksonskih šlemova, naročito oni sa maskama dovodili su do jednog neobičnog paradoksa - oni su otežavali vid ratnika i smanjivali periferno vidno polje, pa je tako šansa da ovaj ratnik bude napadnut i udaren sa boka i iskosa bila znatno veća. Sa druge strane, šansa da će taj ratnik preživeti takav udarac bila je takođe znatno veća! Osim toga, šlemovi sa vizorima i “naočarima” su prosto mamili i usmeravali vrhove sečiva (bodeža, mačeva i naročito koplja) ka prorezima za oči, gde bi takav “pogodak” i nastala povreda gotovo stoprocentno bili fatalni.

Kasniji šlemovi iz anglosaksonskog sveta dobili su nazale, metalne trake koje su štitile prednji deo lica. Stara englesdka reč za ovaj konstruktivni deo šlema bila je nos-beorg, gde vidimo opšte indoevropski koren reči koji se koristi i u slovenskim jezicima. Dodatni i pomoćni elementi ang. šlemova bili su štitnici za obraze i za vrat. Šlem sa ovim dodatnim elementima zvao se hleorberg.

Anglosaksonske šlemove iz ranog Srednjeg veka Britanije predstavljaju tri konkretna arheološka nalaza koji su nazive dobili po geografskim lokacijama: Saton Hu, Banti Grendž i Kopergejt, a koji su uistinu neki od najznačajnijih arheoloških otkrića savremenog doba.

Saton Hu (eng. Sutton Hoo) je bogato dekorisani anglo-saksonski šlem koji je otkriven 1939. godine tokom iskopavanja arheološkog lokaliteta Saton Hu, gde je pre svih otkriven obredni i žrtveni dugi brod, a kasnije i brojni drugi veoma vredni predmeti i oružja. Danas se veruje da je satonhuovski šlem ustvari pripadao kralju Redvaldu iz Istočne Anglije (koji je vladao sredinom 7. veka), i da je (delimično) imao, pored bojne funkcije, i ulogu vladarske krune.

Saton Hu šlem je jedan od najspektakularnijih arheoloških otkrića u istoriji ove nauke, pre svega zbog svoje neprocenjive lepote i očuvanosti primerka. To je takođe i najznačajniji anglosaksonski autentični sačuvani predmet ikada pronađen, i po ovom šlemu današnji ljudi zamišljaju ratnike Anglo-saksona. Šlem kralja Redvalda iskopan je iz više razlomljenih metalnih delova a njegova veoma pažljiva rekonstrukcija završena je nakon Drugog svetskog rata, 1946. godine, da bi nakon druge rekonstrukcije 71, ovaj šlem postao glavni eksponat brojnih istorijskih postavki Britanskog muzeja.

U veoma detaljne dekoracije šlema spadaju prelepo urađene “obrve, nos i brkovi”, što zajedno sa drugim elementima šlema stvara sliku spajanja glave čoveka i zmaja sa raširenim krilima. Saton Hu šlem je tako vremenom postao svojevrsni simbol Srednjeg veka (barem u Britaniji) i jedan od simbola arheologije generalno.

Saton Hu šlem je težak oko 2,5 kg, napravljen je od gvožđa i prekriven je brojnih ukrasnim pločicama od mesingane bronze. Na šlemu su prikazane brojne likovne predstave, u nekoliko redova, sa motivima ljudskih i životinskih figura. Jezgro šlema je od gvoža u obliku kape sa koje visi maska za lice i štitnici za obraze i vrat. Metalna kapa odnosno kalopta izrađena je od jednog kovanog komada metala. Štitnici za obraze i vrat su veoma fino oblikovani tako da prate oblik lica, i savijaju se ka unutra.

Maska za lice je naravno najupečatljiviji deo ovog Anglosaksonskog šlema. Dve šupljine služile su kao prorezi za oči, dok se treća šupljina nalazila ispod metalnog “nosa”, i služila je za disanje. Ispod nosa se vide linije elementa “brkova i usne”. Umetnička vrednost maske ogleda se u tome što ovi ukrasni elementi ustvari zajedno tvore figuru zmaja sa raširenim krilima (prorezima za oči).

Benti grendž je anglosaksonski šlem koji je iskopan 1848. Godine u unutrašnjosti Engleske. Predmet je pronađen u izlomljenim delovima koje je otkupio Šefildski muzej a zatim uradio rekonstrukciju. Benti grendž se još naziva i anglosaksonski šlem sa veprom, zbog najistaknutijeg elementa i detalja na vrhu šlema.

Ovaj šlem dakle ima krestu u obliku divljeg vepra, što u velikoj meri podseća na opise sličnih šlemova iz čuvene poeme Beovulf. Preživele metalne ploče su ustvari služile kao podloge i nosači za rožne pločice (napravljene od veprovih kljova, kao iz starogrčkog sveta), materijal na koji dakle direktno upućuje figura vepra.

Nazal ovog šlema ukrašen je srebrnim krstom, što označava period prihvatanja Hrišćanstva među izvorno paganskim Anglosaksonima. Unutrašnjost šlema je u svom izvornom obliku bila obložena finom svilom. U Beovulfu se spominje da je šlem sa veprom spasio život jednom ratniku od napada čudovišta - Grendelove majke, volšebnice i demona.