HLADNO ORUŽJE
kroz vekove
KLASIFIKACIJA ORUŽJA
ŠIRE KATEGORIJE "HLADNOG ORUŽJA" - RATNA OPREMA
Hladno oružje je svako oružje koje ne koristi dejstvo vatre ili eksplozije radi postizanja svog efekta na neprijatelja. Po široj definiciji hladno oružje bi se posmatralo kao ratna oprema, pa bi tako obuhvatalo:
a) Napadačka oružja (oružje u užem smislu)
b) Odbrambena oružja (štit, kaciga, oklop, bojne rukavice, čizme itd.)
c) Pomoćna sredstva (poput tobolca za strele, opreme za konja, barjaka, ratnog doboša, itd.)
d) Opsadne i bacačke sprave (ovan za razbijanje, katapult, trebušet itd.)
e) Bojna kola, ratne kočije i dvokolice
f) Ratne brodove—poput galija - birema, trirema, kvinkerema, vikinških dugih brodova itd.
g) Ratne životinje koje su se posebno dresirale i opremale za rat, poput konja kao najčešće korišćenih, ali i mula, mazgi, kamila, slonova...
Slika br.1—Puna ratna oprema jednog engleskog srednjovekovnog viteza. Ovakva oprema je bila veoma skupa i vredna, i nju je mogao da priušti tek uski krug ljudi iz pripadnika visoke vlastele, dok se najširi sloj ratnika iz redova seljaka, slobodnih građana i niže aristokratije slao u borbu mnogo šturije opremljen
Slika br.2—Blisko hladno oružje, tj. oružje za borbu prsa u prsa—Ratni čekić, buzdovan, bojna sekira, sablja, mač. Ovo su najčešći oblici napadačkog oružja i njima ćemo se svakako najviše baviti na sajtu "HLADNO ORUŽJE KROZ VEKOVE
PODELA NAPADAČKOG ORUŽJA PO DEJSTVU
Hladno oružje se deli na ono koje svoje dejstvo ostvaruje u bliskom kontaktu ili na daljinu. Blisko hladno oružje je ono koje se koristi za borbu prsa u prsa, gde je cilj neprijatelja povrediti, potisnuti ili ubiti pomoću tupog udara, zaseka ili uboda. Na ovaj način se u okviru bliskog oružja može izvršiti podela na ono kojim se neprijatelj:
* tupo udara, tzv. udarno tupo oružje, gde spadaju razne vrste toljaga i palica, ratni čekići, topuzi, buzdovani, salme.
* seče, tzv. (po)sečno ili seklo oružje, gde spadaju gotovo sve vrste noževa, mačeva, sablji, sekira. Ovde možemo izvršiti dodatnu podelu na jednosekla i dvosekla oružja u odnosu na to da li imaju jednu ili dve oštre (sekle) strane, pa tako postoje jednosekli i dvosekli noževi, mačevi i sekire.
* bode, tzv. (u)bodno oružje u koje bi spadali bodež (kao što mu i samo ime kaže), zatim različlte vrste i verzije koplja, a delimično i neke (kasnonastale) varijante mačeva sa produženim, uskim i vrlo šiljatim sečivima, tzv. rapiri.
ORUŽJE ZA BLISKI NAPAD I NA DALJINU - BACAČKA ORUŽJA
Već smo rekli (na uvodnoj stranici) da je jedan od taktičkih imperativa primene oružja bilo izvršiti napad i pritom izbeći protivnapad protivnika. Zbog toga je oružje na daljinu imalo svoj posebni značaj i ulogu u borbama i ratovima, a vojne jedinice često su organizovane po tome da li nose oružje za blisku borbu ili na daljinu.
Hladno oružje na daljinu jeste ono koje na neprijatelja deluje pomoću projektila. Projektil može biti tek običan kamen ili kakav drugi tvrd materijal koji se može naći u prirodi bez potrebe za nekom obradom, ali i sofisticiran i fino izrađen projektil poput čeličnih vrhova za strele kojima se probijao i najdeblji oklop, ili vrh džilita koji se otkidao i ostajao u telu žrtve. Primeri hladnog oružja na daljinu jesu praćka, duvaljka, bumerang, džilit, luk i strela, odnosno samostrel.
U praksi međutim ova podela između oružja na blizinu i daljinu nije uvek važeća zato što se mnoga oružja za blisku borbu mogu iskoristiti i za bacanje, kako po potrebi trenutka tako i po nekom prethodnom planu i ideji. Primer ovoga svakako može biti nož, odnosno bodež, zbog svojih relativno manjih dimenzija, onda koplje, čiju su manju verziju za bacanje pod nazivom džilit ili sulica poznavale sve civilizacije i vojske, ali i sekira (sekirica za bacanje, indijanski tomahavk itd.).
Slika br.3—Oružje na daljinu, to jest oružje koje se baca ili ispaljuje u vidu projektila: praćka, luk i strela, bumerang, sekirica, sulica, noževi, šurikeni
Slika br.4—Odbrambeno (defanzivno) oružje.
Prvi red štitovi—kožni, drveni, bronzani i gvozdeni štit
Drugi red šlemovi—grčki, rimski, vikinški i srednjevekovni šlem
Treći red oklopi—grčki kožni i bronzani, rimski i srednjevekovni oklop
Slika br.5—Metalne rukavice i čizme, kao deo skupe kompletne opreme srednjovekovnog oklopnika
PODELA LIČNOG ODBRAMBENOG (DEFANZIVNOG, ZAŠTITNOG) ORUŽJA
Delovi ratne opreme koji su se koristili za zaštitu pojedinca, ratnika, tokom borbe mogu se podeliti na štitove, puni oklop ili delove - štitnike za pojedinačne delove tela, štitnike za lice, perjanice, bojne kape, šešire i šlemove, ratne rukavice, gontlete i nazuvke, čizme, razne vrste plaštova i obmotača, opasače, telesne kaiševe itd.
Štit je zaštitno oružje kojim se ratnik zaklanjao od udara bliskog oružja, projektila, vrelog ulja i kamenja bacanog sa zidina, itd. Oblik štita mogao je da bude praktično vrlo raznolik, od prostog kruga, kvadrata, pravougaonika, preko trougla, prizme do badema, ovala i složenijih izvedenih geometrijskih oblika. Obično je bio izrađen od drveta a oblagan kožom ili ređe metalom. Mogao je i ceo biti od metala.
Šlem je služio za zaštitu glave. Sastoji se od kalote, nanoska, vratnika, gvozdenog pojasa na donjem obodu, i kasnije od vizira. Prvi šlemovi su bili ustvari kape od kože. Zatim su takve kape postale okovane, pravljene od pletene žice ili samo od kovanog gvožđa. Rimski šlemovi su bili loptasti a germanski konusni. Rimski šlemovi su pored osnovnih delova imali nauške i zatiljak.
Oklop (starosrpska reč za ovaj deo opreme je brnja) je tvrdi deo opreme koji se stavljao na određene delove tela kako bi svojom čvrstinom štitio mekano tkivo i organe ratnika. Čovek je još u najstarije vreme pravio oklope od kože, kosti i roga, a kasnije i od metala. Deo za grudi naziva se pršnjak, za ramena naramenjak, za gornji deo ruku nalaktice, itd. Prvobitni srednjevekovni oklopi bili su ljuskasti, od gvozdenih pločica različitih oblika koje su se umetale i lepile na kožu ili tkaninu. Kasnije je izumljen oklop od veriga—verižnjača. Puni, tzv. “beli” oklop poznavali su Grci i Rimljani ali je kasnije zapostavljen (zbog pada metalurške aktivnosti), sve do kasnog srednjeg veka.
PEŠADIJSKO ILI KONJANIČKO HLADNO ORUŽJE
Oružje možemo deliti i po tome koji vid oružanih formacija ga je prevashodno koristio. Tako možemo razlikovati pešadijsko i konjaničko oružje, a u starije doba razvoja i oružje dvokoličarskih trupa. Oružje pešadinaca razlikovalo se od onog za konjicu po tome što je uglavnom bilo duže i masivnije, pa su tako bojna koplja, sekire, mačevi, topuzi i štitovi pešadinaca po pravilu bili veći i teži od istog onog koje je koristila konjica.
Neka oružja su tako bila isključivo pravljena i namenjena za pešadiju, tj. za konjicu. Helebarda je oružje koju su zbog njene masivnosti koristili samo pešadinci u borbi, baš kao i dvoručni mač iz očiglednih razloga.
Dodatna podela može se izvršiti po tome koji vid pešadije odnosno konjice je oružje koristilo. Tako se razlikovalo oružje lake pešadije i izvidnice od oružja teških oklopnika, kao što se i oružje lake konjice razlikovalo od oružja teške oklopljene konjice.
Slika br.6—Kratki mač rimske lake konjice, dužine 80 cm, i dugi mač varvara protiv kojih su ratovali, dužine oko 120 cm. Dvoručni mačevi srednjovekovnih oklopnih vitezova išli su u dužinu i do 2 metra.
Slika br.7—Kratki topuz šestoperac srednjovekovne ruske konjice, i dugački topuz tipa Jutarnja zvezda, koji se mogao naći u vojsci svih naroda. Pešadijski topuzi mogli su da budu dugi i do 1,5 metara i zahtevali su veliku snagu zbog težine. U istoriji se može naći podatak da su evropski vitezovi u borbi protiv Saracena koristili buzdovane dugačke 15 stopa, tj. čitava 2,7 metara!
Slika br. 8 - Mač sa dugim sečivom, klasičan predstavnik zapadnjačkog oružja koji su Rimljani preuzeli od varvarskih naroda Severa, Kelta i Germana, a zatim preneli budućim kulturama Evrope ali i Azije. Zakrivljena sablja, klasična predstavnica istočnjačkog oružja koje je verovatno izmišljena u Kini ili Indiji a zatim prenošena daleko na Zapad, preko Vizantije i Otomanskog carstva, sve do Svetog rimskog carstva, buduće Francuske i Engleske
ORUŽJE ZAPADA vs ORUŽJE ISTOKA
Svaka istorijski potvrđena civilizacija ostavljala je svoje tragove i u načinu na koji se oružje izrađivalo i primenjivalo. Na taj način oružje možemo podeliti i geografski, tj. po mestu gde je konkretno oružje “izmišljeno” i dobilo svoj oblik. Lako uočljiva je činjenica da su kulture sa različitih kontinenata imale posebna, unikatna i originalna oružja koja se kod drugih ne nalaze, kao i da su pojedinačni narodi po geografskim regijama davali oružju svoj lokalni i etnički pečat.
Evroazijska celina je pored prirodne kopne veze spojena i migracijama naroda, ali je oduvek tokom istorije tinjao taj sukob između Zapada i Istoka, sa različitim pogledima na svet, pa tako i različitim, a često i sukobljenim idejama i tehnikama u praksi. Ovakva situacija međutim nije prosta jer je tokom istorije vrlo brzo dolazilo i do prenošenja ideja i kombinovanja načina izrade i oblika oružja. Takav slučaj je naročito primetan u geografski “srednjim” ili “među” regionima u koje spada i oblast Balkanskog poluostrva gde je borba između Zapada i Istoka oduvek bila intenzivna i neizvesna.
Dualizam između Zapada i Istoka, Okcidenta i Orijenta u izradi i primeni hladnog oružja najlakše se može videti u sukobljenim parovima Mač - Sablja, Teška udarna konjica - Laka konjica naoružana lukovima i strelama.
Slika br. 9 - Teški oklopni konjanik, skup i zahtevan ratnik, klasičan predstavnik zapadnjačke sile i moći Srednjeg veka bio je često neefikasan protiv lake istočnjačke konjice naoružane lukom i strelama, koja se brzo povlačila pred frontalnim udarom teške konjice i sa distance streljala neprijatelje. Teška konjica je ipak imala veliku prednost u situacijama kada laka konjica nije imala prostora za manevar ili kada njene strele nisu uspevale da probiju zapadnjačke teške oklope.
