ZAŠTITNA OPREMA I ODBRAMBENO ORUŽJE VOJNIKA U VREME KARLA VELIKOG
Svi istorijski izvori iz perioda od 8. do 10. veka govore u prilog tome da su franački karolinški vojnici nosili kvalitetnu i bogatu zaštitnu opremu u vidu oklopa, šlema i štita. To se međutim pre svega odnosilo na konjicu. Pešaci nisu morali biti u toj meri zaštićeni i opremljeni. Oni su naravno bili i iz redova siromašnijih slojeva društva, pa ukoliko nisu imali gospodara koji bi im nabavljao punu opremu, morali su sami da se snalaze. Zbog toga nije bio redak slučaj na primer da pešaci umesto metalnih šlemova nose kožne kape.
Jedini pisani izvor koji daje detaljni opis franačke vojne opreme iz 9. Veka je Notkerova biografija Karla Velikog. U njemu se opisuje car sa svitom kao vojska opremljena gvozdenim šlemovima, prsnicima, štitnicima za butine i bokove, štitnicima za potkolenice i ručnim štitovima. To se naravno nije odnosilo na čitavu franačku vojsku već na elitnu kliku oko Karla Velikog.
Na likovnim prikazima karolinške trupe se pojavljuju sa običnim zaokrugljenim šlemovima kao vizantijski vojnici. Sa druge strane, konjanici u vojsci Karla Velikog prikazuju se sa trakastim šlemovima. Pisani izvori iz devetog veka povremeno spominju nošenje “helmusa” ili “galeje”, iako oblik ovakvih šlemova nigde nije detaljnije objašnjen, kao ni materijal od kojeg je napravljen.
Po cenama koje su plaćane za ovakve šlemove međutim vidi se da su ti šlemovi (po šest solida) svakako izrađivani od gvožđa. Izveštaji karlovih istoričara govore u prilog tome da su samo vojni zapovednici nosili kvalitetnije šlemove od bojnih kapa.
Jedan tip šlema koji su franački odnosno karolinški vojnici zaisgurno nosili u periodu od 8-10 veka, bio je provereno dokazan kvalitetan a istovremeno (relativno) jeftin spangenhelm, odnosno trakasti konjanički šlem. Njegovo ime potiče od konstrukcije u vidu šest ili više metalnih traka, spangena, koje su spajane za kostur šlema kako bi se dobila konična struktura koja štiti lobanju ratnika.
Spangenhelm se pojavljuje na zapadu Evrope još od 4. veka nove ere i njega su, kako već znamo, doneli konjanički narodi evroazijskih stepa, kakvi su bili Sarmati, Alani, Avari i drugi turski narodi. Pokazuje se istorijski da je takav šlem u gotovo nepromenjenoj formi bio u neprekidnoj upotrebi na širem području Evroazije od 4. do 9. veka u čemu se ogleda njegov veliki značaj.
Franački dodatak spangenhelmu može se pronaći u pridodatom elementu koji se tvao halsberga a koji se sastojao od štitnika za uši i zadnji deo vrata, izrađen od tvrde kože. Nisu međutim svi karolinški trakasti šlemovi imali halsbergu. Neki od njih su imali verižne zavesice, baš kao i standardni spangenhelm.
Drugi tip šlema koji se može smatrati nešto autentičnije franačkim odnosno germanskim jeste plići i širi metalni šlem koji se napred sužavao, sa oblikom korita za vodu ili obrnutog trupa broda. Takav šlem karakterističan je za karolinšku pešadiju i njega su nosili stražari, teški kopljanici ali i jurišnici i strelci. Njega karakteriše široko vidno polje koje je svakako bilo potrebno pešacima u borbi prsa u prsa i istureni prednji deo koji je odbijao odnosno deflektovao udarce protivničkog oružja.
Najjeftiniji komad zaštitne opreme koji je bio dostupan svakom karolinškom vojniku bio je štit. Dok je cena šlema bila šest solida, cena verižnog oklopa 12 pa čak i 20 solida, štit je koštao tek jedan, dva solida. Većina franačkih trupa mogla je bez problema stoga da nabavi štit, i svi izvori, pisani i likovni iz tog perioda, slažu se u tome da su i pešaci i konjanici nosili štitove.
Pešaci su štitove nosili ispred sebe ali i držali ih iznad glave u formaciji kornjače u slučaju odbrane od napada protivnika projektilima sa distance, kao što se desilo prilikom opsade Bergama kada su Franci morali da se brane od kiše kamenja koja je padala sa zidina.
Opskrba vojske štitovima bio je zadatak i obaveza kako kralja tako i svih velikaša koji su sazivali svoje trupe. Karlo Veliki je preko svojih dvorskih službenika pažljivo pratio rad štitara širom kraljevstva na izradi štitova i kvote koje su im propisane. Čak su i brojni manastiri bili u obavezi da pošalju jedan broj štitova, konja i koplja carskoj oružarnici svake godine.
Kako štitovi nisu dugo trajali dešavalo se da prodavci štitova prate vojsku u pohodima i prodaju im svoje proizvode “na licu mesta” pre ili posle neke bitke. Tako znamo da je nagomilana masa prodavaca štitova maltene nehotice doveli do toga da vojska Karla Ćelavog bude uhvaćena nakon poraza i povlačenja u Bitci kod Andernaha.
Pisani izvori nažalost ne daju nikakve indikacije o tome kakve su bile dimenzije, oblik i konstrukcija franačkih štitova, pa se u ovom pogledu moramo osloniti na likovne prikaze. Čini se da su štitovi na njima bili okrugli i ispupčeni, veličine oko 0.8 metara u prečniku, i da su tako štitili telo ratnika od vrata do butina.
Osim toga, mogu se uočiti i neki karakteristični franački detalji iz datog perioda. Franački štitovi se tako prikazuju sa centralnim ispupčenjima u obliku glavice belog luka i zrakastim linijama koje se šire po štitu od centra. Takve šare i karakteristike konstrukcije ne mogu se naći na vizantijskim prikazima iz istog perioda, pa ih smatramo autentično karolinškim. Takve vizuelne odlike se mogu smatrati i opšte germanskim jer ih možemo videti na Hornhausen steni na Jitlandu, iz ranog 8. veka.
Što se pronađenih arheoloških ostataka tiče, oni potvrđuju tezu da su franački štitovi bili okruglog ili ovalnog oblika, iako su primerci bili manji od 80 cm, uglavnom u opsegu od 52 do 74 cm. Veličina štita međutim odražavala je gotovo u svakom primeru telesni rast ratnika pa su varijacije ovde sigurno bile normalne i očekivane.
Svi ti štitovi iz 8. Veka bili su drveni sa površinama od kože. Zrakaste linije sa likovnih minijatura međutim gotovo sigurno se odnose na metalne trake kojima su ovakvi štitovi ojačavani. Takve metalne trake su zakivane za drvo i čuvale su štit od težih lomova. Osim ovih traka neki franački štitovi ojačavani su i metalnim pločama koje su zauzimale jedan deo površine štita, kao i metalnim obodima. Štitovi sa metalnim pločama poznate su i među vikinzima, kako je to otkriveno na švedskom arheološkom lokalitetu Valsgarde.
Štit se držao pomoću drške koja je išla po sredini poleđine. Drška je mogla biti drvena ili metalna. Osim drške postojala je i traka kojom se štit vešao preko ramena.
Karolinzi, sa svojim izdašnim sredstvima i mogućnostima za opremanje svoje vojske, davali su veliki značaj telesnom oklopu za uspeh ratovanja. Kraljevski vazali sa dvanaest ili više ljudi morali su da budu opremljeni brnjama odnosno verižnim oklopom. Kako je ovaj deo ratne opreme bio veoma skup, njega nisu mogli da priušte baš svi. Sa liste nabavki iz perioda vladavine Karla Velikog može se videti da obični pešaci i konjanici nisu morali da poseduju oklop za telo.
Najčešći latinski izrazi za označavanje telesnog oklopa bili su brunija i lorika, iako se povremeno koristio i toraks. Ovo su verovatno bili različiti tipovi oklopa. Brunija je definitivno bila dugački verižni tip oklopa, lorika se odnosila na neki kombinovani ili kompozitni tip oklopa od metalnih traka, ljuskica, pločica i veriga, dok je toraks bio običan kožni prsnik.
Istoričari navode da su franački vojnici zasigurno nosili i ljuskaste oklope. To se međutim moglo odnositi samo za krajeve kompozitnog oklopa koji je imao kožne ili metalne ljuskice koje su slobodno visile preko butina, kao kod rimskih kuirasa sa pterigama.
Pored ovih standardnih delova zaštitne opreme karolinških ratnika spominju se i neki drugi. Štitnici za noge odnosno potkolenice navode se u tekstovima iz devetog veka. Takvi komadi opreme nosili su autentično germanski naziv bagnbergasi, dok se koristi ponekad i latinski naziv okreje (ocreae). Notkerova tvrdnja je da su franački kostobrani pravljeni od gvožđa, što se može potvrditi i njihovom relativno visokom cenom od 6 solida za par. To su definitivno bili luksuzniji komadi opreme rezervisani samo za bogatije vojnike, plemiće i zapovednike.
Osim gvozdenih štitnika za noge opisuju se i nešto jeftiniji komadi opreme kao što su uski štitnici trakastog tipa.
Franci su ruke vojnika štitili dodacima za ramena, zglobove i šake. Bojne rukavice, gontleti, manike ili vanti spominju se u brojnim izvorima iako i njih možemo smatrati ne tako čestim i tipičnim komadima vojne opreme.
