KONJICA KARLA VELIKOG
Istorijski nam je poznato da konjica nije naravno prvi put uvedena u vojsku Franaka za vreme Karla Velikog već da su je germanski i drugi narodi Evrope koristili i pre toga. Međutim, na sve veći značaj konjice u vreme Karolinga i na širem području Evrope uticala su tri faktora: tehničke inovacije, ekspanzionistička politika Karla Velikog kao i nakupljeno bogatstvo i višak sredstava koji je mogao da se usmeri i iskoristi za osvajačke ratove u kojima je konjica igrala veoma bitnu ulogu.
Primetno je da od 8. Veka sve veći procenat franačkog stanovništva ima dovoljno sredstava da može sebi da priušti konja i skupu opremu koja je potrebna da bi barem jedan član domaćinstva služio u konjici. Osim toga, već smo rekli kako je “izum” odnosno sve masovnije uvođenje uzengija u standarnu opremu konjanika doveo do toga da konjica bude snažnija i pouzdanija na bojištu.
Konjica ima tu veliku prednost nad ostalim rodovima kopnene vojske što je veoma mobilna i brza u svom dejstvu. Ta “brzina” u sprovođenju vojnih i osvajačkih zamisli Karla Velikog i njegovih naslednika. Zbog toga su srce dobro uređene Karlove vojske činile skare, konjaničke formacije koje su regrutovane iz oblasti Austrazije, iz plemena istočnih Franaka i Alamana.
Osim toga, veći značaj i dominacija konjice u vreme Karolinga poklapa se i dolazi na račun slabljenja i opadanja snage i značaja teške pešadije. Postojale su međutim i vremenske i geografske razlike u odnosu snaga između pešadije i konjice. Teška pešadija, dobro oklopljena i naoružana dugim kopljima ostala je i sledećih vekova veoma značajna na ruralnom severu Evrope gde šume još uvek nisu bile u toj meri iskrčene, dok su južniji i zapadni krajevi bivali sve urbaniji pa je u njima mnogo bila važnija konjica.
U Francuskoj i Italiji na primer bile su dominantne konjaničke formacije tzv. milesa, pravih preteča kasnije razvijenih normanskih srednjevekovnih vitezova. Milesari su preko svoje službe postajali pripadnici nove aristokratije Evrope iako možda nisu bili “visokog” porekla, što je bila novina u društvenim odnosima evropskih država.
Uzengije kao deo konjaničke opreme postepeno su usvajane širom Karolinškog carstva od 7. veka nadalje, ali je najveći tehnološki napredak ostvaren krajem 9. I tokom 10. Veka. Tada su se u Evropi pojavili Mađari, vešt konjanički narod koji je podstakao i druge narode, a svoje suparnike, da stave veći naglasak na konjicu. Zbog njih je i vojska Karolinškog carstva morala sve bolje da obučava i oprema svoje konjanike kako bi im parirali.
Najbolje dokaze o promenama koje su se desile u vojskama Karolinga nalazimo u odgovoru kralja Henrija I Nemačkog na pretnju koju su predstavljali Mađari. Ovaj vladar je sakupio pozamašnu vojsku i obučavao je da brane granice, zahtevajući od konjice brzo reagovanje i sposobnost borbe na konjima protiv Mađara.
Milesari i pripadnici drugih konjaničkih odreda širom Evrope dobijali su veoma obimnu i zahtevnu obuku i to od mlađeg uzrasta. Uglavnom se obukom mladića za konjanike bavio njihov otac ili starešina zajednice. Dečaci su vežbali da jašu, gađaju lukom i strelom i da koriste koplje i mač. Stizanje u odrasle godine bio je značajan trenutak u životu mladih aristokrata, što se uglavnom dešavalo na 14. Ili 15. rođendan. Tada je mladićima davan mač što je bio simbol njihovog prihvatanja u svet odraslih ratnika.
Neki od vežbi franačkih mladića - konjanika na praksi išle su ovako. Na poljima su postavljani visoki konji napravljeni od drveta. Od kadeta je zahtevano da nauče da na konje naskaču i sa njih silaze prvo bez ikakve opreme, zatim sa lakim štitom i bodežom i na kraju u punoj opremi sa kopljem. Osim toga, od njih se tražilo da nauče sve ovo da čine sa leve i desne strane konja kao i otpozadi.
Franački istoričari toga doba navode da oni mladići koji ne uspeju da savladaju veštine jahanja i borbe sa konja u mladom dobu to nikada neće ni učiniti, te da što je čovek stariji to mu je teže da se srodi i navikne na konja. U većim urbanim centrima postojale su i zvanične škole jahanja gde su mladi plemići vežbali i konjičke taktike napada u grupi, u borbenoj formaciji klina itd. Po svemu opisanom život jednog mladog Franka plave krvi nije se mnogo razlikovao od života onih u Carigradu, prestonici Vizantije koja je tada smatrana centrom sveta.
Karolinški elitni konjanici obučavani su da se bore i sa konja i sa zemlje. Borba sa zemlje je bila nužna u onim teškim situacijama kada bi se naišlo na ozbiljnog protivnika koji ima veoma jake i disciplinovane pešačke snage naoružane dugim kopljima. Takvi protivnici nisu mogli biti rastureni prostim frontalnim udarom konjice.
Lov na divlje životinje je takođe bila dobra vežba za konjanike. Razne biografije Karla Velikog govore u prilog tome da se i on lično dosta angažovao u vojnim vežbama, u obuci jahanja i lovu. Osim toga zabeležena je i redovna praksa održavanja ratničkih turnira, gde su uvežbavane vojne taktike, što je bila preteča srednjevekovnih viteških turnika kakve znamo iz popularne kulture.
Zna se na primer da je 842. godine održana velika vojna vežba u Vormsu (današnja Francuska), gde su odredi Saksona, Austrazijana, Gaskona i Bretona pokazivali svoje ratno umeće. Da takve “igre” nisu bile naivne dokazuju zapisi u kojima se vidi da je bilo i mrtvih. Katolički sabori sveštenstva pokušali su da takve “paganske” igre ukinu ali bezuspešno, pa je zabeleženo da je Henri I Nemački u 10. Veku održavao vojne igre kao proveru svoje saksonske i turinške konjice.
Oklopna konjica trošila je međutim znatna sredstva pa je glavna briga Karla Velikog tokom njegove vlasti bila da osigura dovoljna sredstva kako bi mogao da održava svoju vojsku. Još je njegov deda Šarl (Karlo) Martel nametnuo crkvi obavezu izrade ili nabavke vojne opreme, kao i izdvajanja određenog dela prihoda u vojne svrhe.
