FRANCISKA I DRUGE BOJNE SEKIRE GERMANA
Impozantno, no ne i toliko učestalo srednjovekovno oružje bile su sekire, barem ne u ranoj fazi Srednjeg veka koju smo nazvali periodom Velikih seoba naroda. Sekire su se međutim koristile još od pradavnina, i bile su osnovno oruđe bilo kog domaćinstva i odraslog muškarca, a vrlo dobro znamo da su bojna oružja svoje korene, uzore ali i direktne pozajmljenice imale upravo u svakodnevnim alatkama.
Zbog toga su sekire uvek bile tu negde među Germanima, za pojasom ratnika, stojeći dugo vremena u senci nešto naprednijih napadačkih oružja kao što su to bili mačevi, bodeži i koplja. Kao što smo već rekli postojbina Germana - Sever Evrope i centralni deo kontinenta, rimska Germanija - bila je zemlja obilata šumama pa je sekira zapravo bila nužan svakodnevni predmet, kako oruđe, tako i oružje protiv divljih životinja i pripadnika drugih plemena i naroda.
Bojne sekire se satoje od drške i sečiva koje je moglo biti u obliku pravougaonika, polumeeseca ili lepeze. U srednjovjekovnoj Europi najviše su ih u boju koristili Franci i kasnije Vikinzi, što zapravo upućuje na povezano poreklo njihovih oružja ali i ova dva naroda (proto-Germani).
No, treba napomenuti da, iako legende kao najčešće oružje Vikinga navode sekire, one zapravo bile skromnije oružje. Uglavnom su ih koristili oni ratnici koji si nisu mogli priuštiti mač. Najveći broj sačuvanih sjekira zbog svoje skromnosti, ne može se razlikovati od alata koji su koristili drvoseče. U kasnom srednjem vijeku koristili su ju vitezovi, a kasnije će je ponovno, kao svoje oružje, koristiti i teško oklopljeni pešaci.
Jedan sasvim određen i istorijski dokazan tip sekire zvala se franciska. Franciska ili frančeska je sekira za bacanje koja je korišćena kao oružje tokom ranog srednjeg veka među Francima, germanskom plemenu koje je naselilo severozapadne delove Galije. To je bilo praktično njihovo najtipičnije nacionalno oružje još od doba Merovinga, vladarske dinastije od 500. do 750. godine.
Franciska je takođe dosta korišćena I u doba Karla Velikog (768-814). Iako se danas istorijski najčešće povezuje sa Francima, francisku (tj. njoj slične tipove) koristila su i druga germanska plemena I ratnici, uključujući Anglo-Saksone. Zbog toga je dosta franciski nađeno I po Engleskoj.
Franciska se izdvaja svojom neobičnom zakrivljenom glavom u obliku luka koji se širi ka posečnoj ivici I završava izraženim ćoškovima na gornjoj I donjoj strani. Vrh glave je obično u obliku slova S ili konveksnog oblika, dok se donji deo zakrivljuje I formira lakat sa kraćom drvenom držaljom. Većina franciski imala je okrugli ili elipsasti prorez za ubacivanje drške, poput vikinških dugih sekira. Na osnovu merenja pronađenih glava franciska je imala dužinu oko 40 cm I širinu posečne ivice od 10 cm, sa prosečnom težinom od oko 600 grama.
Franački ratnik nosio je mač I štit, a pored njih I nekoliko sekira za bacanje. Gvozdena glava ovog bacačkog oružja bila je veoma teška I vanredno oštra, dok je drvena drška bila neobično kratka. Sekire su se bacale u prvom jurišu na neprijatelja, sa ciljem da se razbiju njihovi štitovi I da se ubije što više protivnika iz prvih redova. Svi Franci u trku bacali su sekire istovremeno na dati signal zapovednika.
Pored ovih kraćih sekira za bacanje germanski ratnici koristili su i duže primerke sekira, odnosno one sa dužim drvenim držaljama i nešto masivnijim glavama, radi borbe prsa u prsa. Rani tipovi srednjih i dužih sekira imali su relativno male udarno-posečne glave u odnosu na kasnije (“vikinške”) primerke i mogle su da se drže i nose jednom rukom.
Takva oružja bila su vanredno efikasna za razbijanje štitova protivnika kao i za savladavanje protivnika u teškom oklopu. Većina primeraka bila je sa jednom posečnom stranom, ali bilo je i dvoseklih sekira, koje su bile zaista strašno oružje u rukama snažnog i veštog germanskog ratnika.
Sekira je pored toga bila relativno jeftino oružje, jeftinije od kakvog kvalitetnog mača, pa čak i od koplja, ali ipak prilično vredne. Zbog toga su duge sekire bile još uvek retke u periodu Velikih seoba, ali par vekova kasnije dobijaju na ogromnom značaju, kako raste i popularnost i snaga oklopa i šlemova. Samim tim ćemo duže sekire - pre svih germanske i vikinške - opisivati u okviru narednih doba i kultura.
