DVOKOLICE U MRAČNOM DOBU GRČKE
Iako je Mračno doba predstavljalo veliku prekretnicu u kulturi, društvu i (vojnoj) tehnologiji u oblasti Egeja, naivno je pretpostavljali da brojni obrasci i načini ratovanja kakve smo videli tokom trajanja Mikenske civilizacije nisu preživeli i u ovom dobu, među novim gvozdenim narodima. Jedan od tih načina ratovanja jeste i dvokoličarsko ratovanje, odnosno same dvokolice, koje gube brojne svoje funkcije ali ipak opstaju, tako ih srećemo čak i u kasnijoj civilizaciji Klasične Grčke (pa čak i u civilizaciji Rima, kad smo već kod toga). Dakle, dvokolice opstaju u primeni i tokom Mračnog doba Grčke, što se potvrđuje i likovnim predstavama, ali i arheološkim dokazima (kao i Homerovim tekstovima). Ono što se menja jeste njihova namena.
Naime, samo postojanje dvokolica ne dokazuje da su one korišćene u preovlađujućoj meri u ratovima i bitkama ovog doba. Većina istoričara danas smatra da je upravo Mračno doba vreme kada su dvokolice prepustile konjici mnoge od svojih funkcija, kao što smo to već videli da se dešava u civlizacijama Bliskog istoka i Azije generalno. Ako ratovanje nije bilo glavna funkcija dvokolica, šta onda jeste? Odgovor glasi da su dvokolice u ovom periodu korišćene pre svega za ceremonije, obrede (poput ritualnog sahranjivanja), zatim za prevoz ratnika do i od bojišta (kao u Ilijadi), kao i za trke koje su organizovali plemići i istaknuti članovi društva.
Trkanje dvokolicama se jasno može prepoznati na likovnim predstavama sa grnčarije, naročito iz Geometrijskog perioda. Tako vidimo da su dvokolice uglavnom slikane sa jednim članom posade koji drži uzde (dakle samo sa vozarom). Pored trka dvokolice su prikazivane i u procesijama. Na tim predstavama možemo čak prepoznati i tip dvokolica. Čini se da je to otvoren tip mikenskih dvokolica koje smo već opisivali. Takve dvokolice nemaju bočne stranice, već samo držače, pa su zbog toga veoma lagane i sasvim pogodne za trke dvokolicama. Ovakve dvokolice opisane su u Ilijadi, gde se kaže da su izrađene od drveta i upletenih granja (drvo divlje smokve je izgleda bilo naročito korišćeno).
Ono što naročito upućuje na činjenicu da su dvokolice tokom Mračnog doba uglavnom korišćene za trke jeste uvođenje trećeg i četvrtog konja, čime su se dobijale dvokolice tipa trige i kvadrige. Vrlo je malo verovatno da bi se trige i kvadrige koristile za ratovanje, iako je to recimo bio slučaj u Asiriji. Za razliku od Asirije međutim grčke (mikenske) dvokolice bile su dosta lakše građe i nikada nisu korišćene za zaletanje u neprijatelja i rasturanje njegovih redova. Zbog toga je dodavanje trećeg i četvrtog konja napredak koji je uveden kako bi se povećala brzina dvokolica u trkama.
I pored svega ovoga ne možemo odbaciti mogućnost da su dvokolice (barem u ograničenom stepenu) korišćene i dalje i za ratovanje, pored trka i procesija. Sasvim je sigurno da je plemstvo koje je sebi moglo da priušti trige ili kkvadrige za trkanje imalo dovoljno sredstava da održava i ratne dvokolice, koje bi, ako ništa drugo, služile za prevoz ratnika do bojišta.
Iako se dvokolice spominju u gotovo svakoj većoj bitci u Ilijadi, one se ne koriste aktivno na bojištu. Umesto toga, dvokolice služe kao sredstvo transporta. Ratnici višeg statusa voze dvokolice do bojišta, a ponekad i sa jednog dela bojišta na drugi. Vrlo retko se bitka odigrava sa platforme dvokolica, a i kada se to dešava dvokolice se približe samo toliko da ratnik može da izbaci džilit a zatim se povlače. U većini slučajeva ratnici silaze sa dvokolica, bore se na nogama, a zatim se vraćaju na dvokolice nakon bitke ili u slučaju kada beže, tj.. kada upadnu u nepriliku. Dvokolice se nikada ne koriste u masovnim napadima, i nikada ne vrše taktički manevar.
Bitan aspekt dvokoličarskog ratovanja tokom Mračnog doba (ako se ono odigravalo) jeste da u kombinaciji sa dvokolicama nikada ne vidimo luk i strele. Ovo čak Homer eksplicitno naglašava. Ratnik na dvokolicama koristi isključivo koplje, i to služi kao svojevrsna zapovest. Ono što se razlikuje jeste dužina koplja, odnosno njegova namena, da li je kraće koplje za bacanje, duže za probadanje ili koplje srednje dužine koje može da se koristi za obe funkcije. Postojala je takođe mogućnost da ratnik ponese i kraće i duže koplje, što se vidi po otkrivenim glavama za koplja u grobovima sa dvokolicama.
