BOJNE SEKIRE MEĐU SLOVENIMA I SRBIMA U SREDNJEM VEKU
S obzirom da ovde govorimo o slovenskom odnosno srpskom oružju Srednjeg veka, možemo razjasniti neke pojmove konstrukcije sekire koji su autentično korišćeni još od davnina:
Bojna sekira se sastoji iz 1. sekirišta (držalje) i 2. sečiva - celokupne metalne glave sekire. Na sečivu odnosno metalnoj glavi mogu se pored toga razlikovati sledeći elementi odnosno mesta: 3. Ušica - gornji tupi deo metalne glave sa prorezom za držalju, 4. zatiljak - pozadinski tupi udarački delo sekire ; 5. Vrat ili most sekire, izduženi deo koji spaja osu metalne glave i grudi sekire; 6. Grudi ili telo sekire - najveći deo mase posečnog dela glave, ispred same posečne ivice; 7. Oštrica - posečna ivica sekire; 8 - brada - donji često istureni deo grudi odnosno oštrice. 9 - kuka ili ugibina - unutrašnja neposečna ivica grudi sekire; 10 - vrh sekire - gornji ćošak oštrice, uglavnom napravljen pod oštrim uglom.
Sekira je napadačko udarno i posečno oružje koje se upotrebljava u borbi prsa u prsa, a može i na odstojanju bacanjem iz ruku. Upotreba bojne sekire datira od kamenog i bronzanog doba. Stari Sloveni su bili poznati po primeni bojne sekire. Pavle Đakon, opisujući rat između Slovena i Langobardskog kneza Ferdulfa 705. godine, izričito govori da se Sloveni bore sekirama.
Slikanje sekira u raznim scenama na našim manstirima, zatim mnogi arheološki nalazi, dokazuju upotrebu sekira u srednjevekovnoj srpskoj vojsci. Na freskama nailazimo uglavnom na dve različite vrste sekira: pravougaonog i polukružnog oblika glave, što se najviše odnosi na liniju posečne ivice. U praksi međutim, odnosno u istoriji toga doba postojao je veći broj međusobno sličnih a ponekad i sasvim drugačijih tipova bojnih sekira, u zavisnosti od izgleda drugih delova i elemenata konstrukcije.
Tako na primer možemo razlikovati sekire, osim po obliku odnosno krivini poseka, i one sa kraćim ili dužim posečnim ivicama, sa dužim ili kraćim vratom (videti delove konstrukcije sekire), zatim one čiji je vrh poseka bio iznad ušica i one u ravni ili ispod ušica, one sa pridodatim udarnim čekićem ili pijukom pozadi, sa punom metalnom ili šupljikastom metalnom glavom sa prorezima, itd.
Sekira je među Slovenima a kasnije i među Srbima na Balkanu bila autentični izvorni predmet i oruđe, ali takođe i pozajmljenica od germanskih naroda koji su sekiru koristili masovno. Germanski uticaj na Slovene, što se sekire tiče poticao je sa dve strane, odnosno iz dva vremenska razdoblja - iz vremena kada su Sloveni živeli u svojoj postojbini neposredno blizu i u susedstvu istočno-germanskih naroda (Gota i Bastarna na primer), ali i iz perioda Vizantije gde su postojali snažni i brojni odredi Varjaga, Varjaške garde, čiji su ponosni ratnici birani po pravilu iz germanskih i skandinavskih zemalja.
Držalje su, pored toga, mogle biti različite dužine, od kratkih držalja za sekirice (uglavnom za bacanje) do dugačkih sekirišta poput koplja, gde su se sekire koristile kao nešto kasnije primenjene helebarde. Sekire sa dugačkim držaljama koristili su naravno mnogo više pešaci od konjanika.
Kod sekira koje su naslikane u manastiru Dečani pada u oči neobičan primerak sekire sa polukružnim sečivom koje je upravno na sekirište. Ovakva sekira u potpunosti odgovara autentičnom primerku iz Niškog muzeja, osim toga što niški primerak ima srazmerno usko sečivo. Takve sekire su bile isključivo korišćene protiv konjice jer se njima moglo udarati napred kao kopljem, dok bi pri zamahu oštrim ivicama mogao da se zbaci jahač sa konja.
U Koporinu su slikane sekire krajem XIV veka, koje po obliku podsećaju na švajcarske sekire. Takve sekire korišćene su za razbijanje redova teško oklopljenih pešaka naoružanih oružjem kraćeg dometa, poput mačeva ili topuza.
Od svih ovih sekira sasvim se razlikuje ona u Poganovu jer ima drugačije zatiljke koji se svršavaju kao potpuno šiljati čekići. Ovakav oblik tačno je odgovarao vremenu u kojem su sekire korišćene jer su na bojištima Balkana tada preovladavali puni oklopi koji se nisu mogli probiti sečivom sekire. To je već i označilo početak razvoja i primene helebardi.
