SUMERSKA BOJNA KOLA
izum pokretnih kola na točkovima koja bi se kretala snagom životinja i kod kojih bi čovek bio tek objekt prevoza i kretanja, a ne aktivni učesnik (što je umnogome štedilo snagu ljudi) predstavljao je veliku prekretnicu u razvoju ljudske civilizacije. Tako je i izum bojnih kola, koji se javio uporedo i istovremeno, označavao veliku prekretnicu u vojnoj tehnologiji razvoja ljudi na prelasku iz kamenog u bronzano doba.
Međutim i taj bazični izum zahtevao je dva preduslova, dva još osnovnija “izuma” kako bi uopšte bio ostvariv. Jedan takav “izum” bio je primena točka za olakšavanje kretanja, dok bi drugi “izum” bio pripitomljavanje životinja, koje bi se, između ostalog, mogle iskoristiti za vuču kola, a kasnije i za jahanje.
Dokazi o vozilima na točkovima prvi put se pojavljuju sredinom četvrtog milenijuma p.n.e, na većem broju mesta u oblasti Mesopotamije, Severnog Kavkaza (kultura Majkop) i Centralne Evrope istovremeno, tako da ostaje nerešeno pitanje koja je kultura bila “prva” koja je izmislila točak, to jest uvela ga u masovniju primenu za transport. Prvi točkovi bili su naravno tek grubo obrađeni predmeti kružnog oblika od jednog komada. Vrlo brzo je međutim izmišljen točak istesan od više masivnih komada drvne građe, što je bilo znatno unapređenje u odnosu na točak od jednog komada jer su mogli da se koriste i manji delovi greda, a točak je dobijao sve pravilniji oblik što je olakšavalo kretanje.
Zemlja Sumer ležala je u plodnoj ravnici i kao takva bila je vrlo otvorena za napade i osvajanja, a zbog svojih plodnih žitnica veoma primamljiva svim stranim osvajačima. U jednom takvom kriznom dobu vladar Sumera koji se zvao Sargon došao je na spasonosnu ideju. Sargon (2333-2279 p.n.e) je sakupio vojsku od 5,000 ljudi. Kako su u to vreme poljoprivrednici već koristili pripitomljene životinje, što je u tom dobu bila tek novina, on je smislio da ih upotrebi i u ratovanju. Tako je uposlio magarce da vuku kočije koje su napravili.
Sumerani su osmislili strategiju da napadnu neprijatelje ratnim kolima koja bi ih štitila od neprijateljskog oružja a istovremeno razbijala neprijateljske redove. U ovim mobilnim napadima koristili su luk i strele što se pokazalo vrlo efikasnim pa je tako carstvo Sumera spašeno propasti.
Prva vojna primena točka prikazana je na steli sa urezanim Eanatumom koji se vozi u bornim kolima. Zanimljivo, Sumerani su takođe izumeli kola kao takva, što je postalo standardno sredstvo za prevoz ratne opreme i za logističku podršku sve do doba Aleksandra Velikog. Sumerski izum bornih kola računa se kao jedno od najvećih vojnih izuma u istoriji. Sumerska borna kola obično su imala četiri točka (iako je bilo primera i onih na dva točka), za koja su bila potrebna četiri magarca za vuču. Sumeranima se takođe pripisuje izum dizgina sa prstenom pomoću kojih je vozač imao određenu kontrolu nad životinjama za vuču.
U ovoj ranoj fazi razvoja borna kola verovatno nisu bila (glavno) napadačko oružje zbog svoje veličine, težine i nestabilnosti. Isprva su korišćena samo za prevoz ratnog materijala (rezervnog oružja, šatora, možda i hrane). Sva je prilika takođe da nisu ni pravljena u nekom velikom broju.
Kasnije međutim, u rukama Hiksa, Hitita, Kanaita i Egipćana bojna kola postaju vrlo ofanzivno oružje u ratovima kasnog bronzanog i ranog gvozdenog doba. Bojna kola se transformišu u dvokolice, te “tenkove” starog sveta. Vozači dvokolica, strelci i kopljanici postali su elitni ratnici starog sveta. Kola sa četiri točka morala su da imaju barem jednog vozača i jednog ratnika koji bi ga štitio, ali su najverovatnije posadu jednih kola činili vozač, dva strelca i jedan kopljanik.
