MAKEDONSKA SARISA I PEZETERI
Sarisa je bio naziv za veoma dugačko koplje, dužine preko 4 metra, pa sve do 6 metara (13 do 20 stopa) koje je korišćeno u staroj Grčkoj i širem području Mediterana tokom mlađeg klasičnog perioda starine, koji smo još nazvali i periodom helenizma. Sarisa kao tehnološki i istorijski veoma značajno oružje blisko je povezano sa usponom i vojnom dominacijom Makedonaca. Dugačko koplje je naime u primenu uveo Filip II Makedonski, kao zamenu za stariji tip koplja pod nazivom dori, koje je bilo (znatno) kraće.
Duga koplja su u makedonskoj vojsci koristili pripadnici posebnih vojnih odreda koji su se nazivali pezeteri - pešaci. Pezeteri su bili kičma i osnova vojske Makedonije tokom perioda uspona, kao i vojske država naslednica Makedonskog carstva. Pezeteri su se naročito istakli tokom Filipovog osvajanja Grčke i u Bitci kod Heroneje 338. godine p.n.e. gde se jasno videlo kako je novi tip vojne jedinice, sa dužim kopljima, superiorniji u odnosu na klasičnu grčku falangu.
Duga koplja povećala su snagu i ofanzivni kapacitet klasične grčke falange tako što su se broj i dužina oštrih vršaka koplja sa prednje strane falange sada znatno povećali što je u određenim uslovima na bojištu (ravan teren, dovoljno prostora za manevar, podrška sa bokova) bilo nesavladiva prepreka i taktika koja je neizbežno lomila i razbijala protivnika.
Sarisa se pravila od tvrdog i izdržljivog drveta drena, i sama držalja je bila veoma masivna, težine preko 5 kg. Glava koplja pravila se od gvožđa u obliku izduženog lista, što je forma koja se istorijski pokazala kao najefikasnija i najzastupljenija. Pored toga, sarise su imale i nožice od bronze pomoću kojih se koplje uspravljalo na tlu, prilikom odmora ali i u samom boju tokom juriša neprijatelja, gde bi se nožica duboko zabila u zemlju da bi se redovi uspravnih oštrica održali i odupreli napadu.
Još jedan sastavni deo sarise bila je gvozdena cev koja je negde na sredini spajala dve drvene držalje, gornju i donju, tako da se sarisa u celosti sastavljala tek neposredno pred bitku.
Bronzana nožica sarise je osim toga služila i kao kontrateg kako bi se održao balans i olakšalo vojnicima da nose takav jedan dugačak predmet. Takođe, nožica je mogla da se iskoristi i kao pomoćni vršak u slučaju da se glavni (prednji gvozdeni) slomi ili iskrivi u toku boja.
Zbog mase i dužine sarise, makedonski vojnici morali su da je drže sa dve ruke, zbog čega nisu mogli da nose i neki veći štit, tipa aspis. Na taj način su ostali ograničeni na lagane pelte, štitove prečnika do 60 cm, napravljene od upletenog pruća. Pelta pezetera visila je sa vrata pomoću kanapa i štitila levo rame vojnika.
Sarisa je zbog svoje dužine bila veoma specifično oružje pa su vojnici u Makedonskoj falangi morali da prođu komplikovanu i dugotrajnu obuku da bi postali dobri pezeteri. U tehnike koje su makedonski kopljanici morali da savladaju spadalo je ujednačeno izdizanje i spuštanje oštrica, okretanje falange za 90 stepeni, i odbijanje juriša protivnika.
Uvežbanost Makedonaca sa dugim kopljem ostavljalo je jak utisak na njihove neprijatelje, naročito vojno slabije organizovane i disciplinovane brđanske narode sa Balkana, poput Ilira i Dardanaca, koje je plašio i sam pogled na duga koplja uperena prema njima.
Vojnici sa sarsisama obično su maršili do bojišta u u labavoj i širokoj formaciji, kako bi se što lakše kretali i da se ne bi međusobno povređivali. Neposredno pre bitke redovi kopljanika su se skupljali i grupisali u čvrste zbijene formacije. Zbijen odred kopljanika stvarao je zid od koplja, gde je dužina sarise omogućavala da čak pet redova kopljanika vrhove svojih kopalja prebace preko prvog reda i tako onemoguće napredovanje neprijatelja. Ostali redovi kopljanika u pozadini držali su svoje sarise upravno nagore, i do trenutka kada bi i vrhovi njihovih koplja mogli da se iskoriste.
Na ovaj način, makedonska falanga je bila nepobediva i neprobojna sa čela, osim ako se ne suoči sa istom takvom falangom koja bi bila čvršća i istrajnija i borbi dugačkim kopljima. Jedini način na koji su makedonski kopljanici gubili boj bilo je kada im bokovi ostanu nezaštićeni ili im sa leđa priđe neprijateljska konjica. Zbog toga je očuvanje bokova falange bio presudan faktor u ostvarivanju pobede, a tu funkciju su vršile druge makedonske jedinice, konkretno hispaspisti, koje smo opisali na jednoj od prethodnih stranica.
Tokom pohoda Aleksandra Velikog i njegovih osvajanja istočnih zemalja makedonski pezeteri su bili veoma ubojiti u Bitci kod Gaugamele 331. godine p.n.e. gde se videla sva brilijantnost makedonske vojne strategije. Makedonski pešaci izdržali su udar neprijateljske pešadije a zatim i konjice, da bi uz podršku rezervnih redova kopljanika nakon toga krenuli u nezadrživo napredovanje.
