KARTAGINJANSKI OKLOPI I ŠLEMOVI
Oklopi i druga zaštitna oprema kartaginjanskih vojnika bili su zasnovani na grčkim tipovima, a među njima je linotoraks bio najpopularniji. Kartaginska teška pešadija nije se mnogo razlikovala od bilo koje druge helenizovane vojske Mediterana u periodu pozne klasike koji se još označava i kao Helenizam (dopa uspona Makedonije i Aleksandra Velikog). Linotoraks je ustvari bio prsnik sačinjen od slojeva lanenog materijala koji su međusobno lepljeni kako bi se obrazovala relativno kruta i neprobojna ljuska.
Elitni vojnici Svetog odreda koristili su linotoraks, a kartaginski primerci razlikovali su se od grčkih po ofarbanim simbolima Tanit, kartaginske boginje zaštitnice. Linotoraks je ostao u primeni do kasno, sve do 2. veka p.n.e. kada je ipak zamenjen kvalitetnijim tipom verižnog oklopa koji se tada standardno izrađivao među Rimljanima i Keltima.
Iako je verižni oklop izmišljen među etrurskom i keltskom populacijom sev. Italije sredinom Gvozdenog doba, Rimljani su vrlo brzo postali glavni korisnici ovog veoma važnog materijala i tipa oklopljivanja vojnika u istoriji ratovanja. Već tokom Prvog punskog rata Kartaginjani su shvatili nesrazmernu prednost kvalitetnog verižnog oklopa u odnosu na starije vrste oklopa, poput kožnih i lanenih prsnika, pa su se trudili da svoju vojsku osavremene.
Poznato je da su Hanibalovi vojnici u Africi često skidali sa mrtvih Rimljana njihove vešto izrađene oklope od veriga i nosili ih umesto svojih linotoraksa. Takođe je vremenom u Kartagini lorika hamata, kako su Rimljani zvali verižni prsnik, postao veoma tražena roba.
Pored gornjih delova zaštitne opreme, štitnici za noge bili su standardna oprema teških pešaka u Klasično doba, pa su ih Kartaginjani koristili u velikoj meri. Pored pešaka međutim dosta su ih koristili i konjanici jer su noge bile vrlo izloženi deo tela tokom jahanja. Kartaginski štitnici za noge ili kostobrani pravljeni su od bronze, vezivali su se kožnim kaiševima ili su se prosto pritiskali oko noge ratnika.
Što se tiče šlemova, još jednom je bio presudan grčki uticaj, pa su tako kartaginski vojnici često na svojim glavama nosili atinske, tračke i maloazijske šlemove. Pored toga, plaćenici iz Iberije i Galije donosili su sa sobom sopstvene stilove i vrste metalnih šlemova pa je u ovom pogledu u vojsci Kartagine vladala velika raznovrsnost.
Različite prilagođene i izmenjene varijante tračkog odnosno frigijskog šlema bile su najzastupljenije u Kartagini tokom većeg dela njene istorije. Ovakvi elegantni i udobni bronzani šlemovi bili su često oslikavani, i to obično crnom trakom na čelu iznad obrva. Kreste su pravljene od konjske dlake i one su bile uobičajeni dodatni element, u raznim bojama. Trački šlem je bio naročito pogodan za pešake je dobro štitio glavu, vrat i lice, ostavljajući međutim dosta prostora za neometan vid, što je ponekad bilo presudno na bojištu.
Montefortino šlem poticao je od Kelta, pa su ga u primenu među Kartaginjanima doneli keltski plaćenici. Takav šlem je međutim bio popularan i kod Rimljana, pa su Kartaginjani dosta rano došli u kontakt sa ovim tipom zaštitne opreme za glavu. S obzirom da je Montefortino bio veoma kvalitetan tip šlema, on je skidan sa leševa Rimljana, baš kao i verižni oklop. Tokom Hanibalovog pohoda u Sev. Italiji vojska Kartagine dobila je nove montefortino šlemove direktno od keltskih kovača.
Dosta sličan monotefortinu bio je iberijski šlem koji su nosili iberijski plaćenici, ali i kartaginski vojni odredi sačinjeni od građana Kartagine. To je bio dobar izbor zaštite za lake pešake jer je bio lagan i jednostavan, a obezbeđivao je sasvim dovoljan stepen zaštite. Kao i drugi tipovi šlemova i iberijski je opreman konjskim krestama.
