SPARTANSKI LINOTORAKSI
Spartanski ratnici u u vreme formiranja Spartanske države (od 9 do 6. veka p.n.e.) bili slabo oklopljeni, to jest u boj su išli praktično bez oklopa (samo sa kombinacijom šlema i kostobrana), štiteći telo masivnim okruglim hoplonima. Kasnije se međutim javljaju bronzani prsnici, zvonastog i mišićavog tipa, kao i linotoraksi, takođe jedna vrsta oklopa koji se javio već u Mračnom veku Grčke. (stranicu možete pročitati OVDE.)
Linotoraks je tip oklopa za gornji deo tela (grudi i stomak) koji je korišćen u staroj Grčkoj u Klasično doba iako je izrađivan još u Gvozdeno doba odnosno Mračno doba Grčke, kada smo ga prvi put i opisali. Pored Grka koristili su ga i vojnici srodnih kultura i civilizacija, poput Rimljana i Makedonaca. Sama reč značila je “prsnik od lana”, iako lan nije bio jedini materijal za izradu ovog tipa oklopa. Lan, iako lagana tkanina, korišćena je tako što je lepljena u velikom broju slojeva, čime se dobijao krut i otporan materijal, koji je dobro štitio od posečnih i probodnih udaraca a bio lakši od gvozdenih komada opreme.
Linotoraks je u Sparti zamenio nezgrapniji zvonasti metalni tip prsnika, kao lakša varijanta zaštite tela za teške hoplite, i to od kraja 7. veka p.n.e. Glavni razlog je međutim bio taj što je linotoraks bio dosta jeftiniji od metalnih oklopa, a pored toga je bio lakši za nošenje i telo se nije pregrejavalo u njemu. Što se tiče likovnih prikaza, najviše podataka imamo iz perioda Persijskih ratova, da bi ostao u masovnoj primeni i tokom Peloponeskih ratova, ali i kasnije, u vreme dominacije Makedonije i Rima.
Linotoraks se sastojao od slojeva lanenog materijala koji su međusobno lepljeni kako bi se dobio jedan kompozitni materijal slične debljine kao i metalni oklop (do 1 cm). U slojeve lana su se ponekad ubacivale i kožne ili metalne pločice kako bi se dobila još bolja zaštita, pri čemu je nastajao mešoviti ili kompozitni grčki oklop za telo. Što se konstrukcije tiče, bitno je još primetiti da se linotoraks “rasklapao” na prsni, leđni deo i naramenice koje su služile da spoje ova dva.
Lanena tkanina je ojačavana metalnim pločicama naročito u predelu pojasa, obično u ljuskastom poretku, preko kožne ili filcane postave koja se zvala toma. U nekim slučajevima je čak i veći deo oklopa bio napravljen od tvrde štavljene kože. Linotoraksi su obavezno imali dupli red metalnih ili kožnih pteriga za zaštitu prepona.
Prednosti linotoraksa su bile te što je najbolje odgovarao toploj klimi Grčke, što se bolje prilagođavao telu ratnika, i što je bio lakši za nošenje od metalnog (iako ne mnogo lakši, naročito ne od kompozitnog oklopa). Mana mu je svakako bila ta što je slabije štitio telo od probodnih poteza u odnosu na metalni oklop.
Oklopi su međutim ponovo izbačeni iz upotrebe među Spartancima od 4. veka nadalje kada je ratovanje postalo raznovrsnije i kada su sudari falangi bili sve ređi. Tada je većina grčkih vojski izbacila oklope iz primene kako bi se ratnici što brže kretali i mogli da pariraju lakim čarkaškim odredima protivnika.
