SPARTANSKA KONJICA
Iako je spartanska vojska bila najpoznatija kao elitna pešačka vojska starog sveta, Spartanci su imali i odrede konjice. Spartanska, i inače starogrčka konjica zvala se hipeji (“konjanici”). Ona je međutim nastala tek nakon 5. veka p.n.e. pa su se uprkos svom nazivu hipeji u starijim vekovima spartanske države borili prevashodno kao hopliti, tj. svi ostali spartijati. Konji su tada korišćeni samo za lakši odlazak do bojišta, gde bi ratnici sjahali borili se u pešačkim falangama.
Prava konjica nije se javila u Sparti sve do Peloponeskih ratova, kada je svakoj spartanskoj mori pridodata i po manja jedinica konjice od 60-ak hipeija. Hipeiji koji su pridodati prvoj mori bili su elitni borci spartanske vojske, i borili su se na počasnoj desnoj strani bojnog poretka. Njih su birali posebni državni zvaničnici pod nazivom hipagretaji, i to iz redova iskusnih i prekaljenih boraca i konjanika koji su imali sinove, tako da se njihova loza može nastaviti, jer je stopa smrtnosti među hipeijima bila visoka, viša nego kod pešaka.
Nakon pobede kod Pilosa Atinjani su uspostavili manje vojne baze kod ovog grada, kao i na ostrvu Kiteri, što je bilo opasno blizu spartanskim granicama. Kao odgovor na ovu pretnju Lakedemonjani su odlučili, da uprkos svojim ranijim tradicijama i vojnim praksama, oforme vojnu silu od 400 konjanika i nešto malo strelaca. Ovakva odluka - dobra, pa čak i neophodna sa vojnog aspekta - dovela je do toga da Spartanci istroše sve poslednje državne zalihe novca i resursa. Ksenofon govori o tome kako je Lakedemonska konjica bila tako siromašna da konjima često nije davana hrana danima.
U tim prvim decenijama oformljavanja spartanske konjice ona nije bila naročito popularna pa su u ove odrede često slati najslabiji pešaci-kopljanici, koji su dobijali drugu šansu da se iskažu kao poštovanja vredni ratnici, ovoga puta kao konjanici. U ovo doba konjanici su bili opremljeni tek dugačkim kopljem, često bez štita, sa nekom vrstom bojne kape koje smo opisivali, ili u retkom slučaju sa piloskim šlemom.
Problem obezbeđivanja dovoljnog broja konja za potrebe konjice rešen je uzimanjem grla od najbogatijih građana Sparte, kao i od perijeka. Zbog slabosti sopstvene konjice međutim, Lakedemonjani su u jednom trenutku ipak odlučili da unajmljuju plaćenike, naročito u borbama na stranom terenu, i to u radu protiv Persije. Tamo su spartanski pešaci ostajali nezaštićeni po bokovima od napada brđanskih konjanika, što se u par navrata završilo tragično. Tada su konji nabavljani od bogatijih gradova Male Azije, kao cena zaštite od persijskih snaga.
Takva novoosnovana plaćenička “azijska” spartanska konjica u 4. veku p.n.e. dobro se pokazala i protiv Tesalijske, koja je do tad smatrana najboljom u staroj Grčkoj. Takva konjica bila je znatno bolje opremljena od ranije, i to kvalitetnim šlemovima, i linotoraksima. Od Tesalaca je tada preuzet plitki tesalski šlem, po obliku sličan starijim kapama.
Od oružja su pored koplja nosili i kopise, dugačke konjaničke sablje. U prolazu kroz Tesaliju na svom putu nazad do domovine, spartanski kralj Agesilej zaobišao je bok tesalske konjice i naterao je na povlačenje. Plaćenička konjica ostala je sastavni deo spartanske vojske i protiv Tebe u borbama 377. do 376. godine p.n.e. kada je kralj komandovao konjicom od 1500 jahača, što je bila vojna snaga za svaki respekt.
Spartanski konjanički odredi (sačinjeni od Spartanaca, ne od plaćenika) od 400 konjanika delili su se u četiri lohe. Kada je vojska reorganizovana u šest mora, konjanica je proširena na 600 jahača i podeljena u šest more, gde je zapovedništvo nad svakom jedinicom imao konjanički zapovednik pod nazivom hiparmost. Takve jedinice deljene su na dve ulame, svaka od po 50 jahača, u deset reda po pet. Petokonjicama ili pempasima zapovedao je pempadarh. Dve petokonjice (leva i desna) zvale su se dekasi i njima je zapovedao dekadarh. Ovakva “modernija” spartanska konjica nosila je metalne oklope, piloske i druge grčke šlemove tog doba.
