KSIFOS - PRAVOSTRANI STAROGRČKI BODEŽ/MAČ
Kod lakedemonskih mačeva nije bilo ništa neobično sve do 5. veka kada su rapidno postajali sve kraći i kraći. Mačevi na Peloponezu u prvim vekovima formiranja klasičnih grčkih gradova-država vukli su svoje poreklo u obliku i funkciji od razvijenih formi mikenskih mačeva, tipova E, F, G, H…, kao i od egejskog mača Naue II. To su bili masivni bronzani predmeti namenjeni posecanju i probadanju, sa naglaskom na ovu drugu funkciju. Pored zaobljenih i uglastih ramena između drške i sečiva kod ovakvih oružja se na početku Gvozdenog doba javljaju kraći krstasti štitovi kako bi ruka ratnika bila što bolje zaštićena. Dužina takvih mačeva bila je preko 60 cm, iako ne mnogo duže od toga.
Međutim, spartanski mačevi sa kraja 5. veka postali su veoma kratki i praktično se redukovali u bodeže. To je evidentno kako u brojnim pisanim izvorima tako i u likovnim predstavama. Kada je jedan Atinjanin ismejavao lakonske mačeve zbog njihove neobično male dužine rečima da bi žongler u cirkusu mogao da ih koristi kao svoje rekvizite za gutanje, spartanski kralj Agis III mu je odgovorio: “Da, ali mi njima i dalje ubijamo svoje neprijatelje.”
Drugi spartanski kralj imao je spreman odgovor da Spartancima i ne treba duže oružje jer se oni bore dovoljno blizu neprijateljima. I na kraju, jedna Spartanska žena savetovala je svom sinu kome se nije sviđao kratak bodež koji je dobio da u borbi priđe još jedan korak neprijatelju ispred sebe i da neće imati problema.
U svim ovim rečima bilo je delimično i istine jer je spartanski mač skraćen kako bi se njime lakše rukovalo u sudaru dvaju redova falangi. Uobičajeni grčki mačevi tog doba bili su oružja za posecanje i probadanje srednje dužine, oko 60 cm. Kada bi se koplja slomila sečiva su se obično koristila preko ruke za posecanje glave, vrata i grudi neprijatelja. Spartanci su međutim skratili svoj mač kako bi podstakli svoje ratnike da primenjuju riskantnije ali i smrtonosnije probodne poteze u slabije i prepone protivnika. Takvi napadački potezi su posebno bili efikasni u ono vreme kada su hopliti počeli da odbacuju teške metalne oklope zarad bolje pokretljivosti na bojištu.
Ksifos je bio naziv za dvostrano naoštreni jednoručni kratki mač koji je korišćen širom Grčke u Klasično doba, a naročito na Peloponezu i među Spartancima. To je bilo sekundarno bojno oružje u grčkim vojskama, ono koje se koristilo posle koplja. Standardna dužina mu je bila oko 50-60 cm, iako su Spartanci skratili sečivo na 30 cm u doba Grčko-Persijskih ratova, kako smo već objasnili.
Ksifos je ponekad imao centralni greben, a u poprečnom preseku je bio oblika sočiva ili romba. Ova kratki mač se nosio sa pojasa ispod leve ruke. Ksifos se generalno koristio tek u slučajevima kada bi se koplje odbacilo, radi borbe prse u prsa. Tek mali broj autentičnih ksifosa preživeo je iz Klasičnog perioda Grčke.
Sama reč ksifos vodio je poreklo do grčke reči za zrak (svetlosti) odnosno probijanje ili prodor. Oblik izduženog lista, koji je jasna zaostavština Bronzanog doba, bio je vrlo pogodan i za posecanje i probadanje. Bronza je bio materijal veoma pogodan za ovaj oblik jer se lako oblikovao, za razliku od gvožđa. Primerci iz Klasičnog perioda međutim sasvim sigurno pravili su se od gvožđa pa je vremenom ksifos zadobijao sve šiljastiji oblik, približavajući se po obliku rimskom gladijusu. Stariji primerci ksifosa međutim, oni pre 5. veka p.n.e. bili su dosta sličniji keltskim latenskim mačevima od bilo kog drugog oružja.
