ORUŽJE I DEJSTVO STAROGRČKE FALANGE
Kakvo je bilo naoružanje hoplita u organizaciji falange? Nosioci falange bili su teško naoružani i oklopljeni hopliti koji za svoje ime treba da zahvale okruglom ispupčenom štitu (hoplonu, kasnije sa konkretnijom nazivom aspis) promera od 80 do 90 cm, i težine od 7 do 9 kg. Oni su pored štita nosili kacigu (kranos) i prsni oklop (toraks) koji su bili teški od 11 do 13 kg. Kasnije su upotrebljavali i štitnike za noge (knemide).
Glavno napadačko oružje hoplita bilo je dugačko koplje, a pomoćno odnosno sekundarno pravostrani bodež ili mač - ksifos, ili zakrivljeno sečivo - makaira ili kopis. Sve ovo pokazuje da su hopliti bili teško naoružani i oklopljeni pešaci čija je celokupna oprema težila između 25 i 30 kg, što je bilo veoma mnogo ako se uzme u obzir da su Grci u antičko doba bili visoki oko 170 cm, i teški oko 60 kg.
Stvaranje vojske sastavljene isključivo od hoplita iziskivalo je tako ogromna materijalna sredstva. Puna vojna oprema (panoplija) je naime u Klasično doba razvoja Grčke koštala otprilike četvrtinu prosečne godišnje zarade. Zato su hoplitsku opremu sebi moglida priušte samo dobrostojeći građani, kao što su to vlasnici većih poseda, a kasnije i bogatiji trgovci i zanatlije.
Ali šta je, pored oružja, činilo falangu u toj meri ubojitom i nezadrživom? Vojnici su u falangi stajali gusto zbijeni jedan uz drugog držeći koplje u desnoj ruci a veliki štit u levoj, obrazujući tako čvrst zid od metala, drveta i ljudskih tela. Prva tri borbena reda dopirala su kopljima do neprijatelja pa tako velika skupina gusto zbiljenih metalnih šiljaka dužine par metara jasno pokazuje zašto neka druga vojna jedinica nije imala šansi protiv falange. To veoma dobro ilustruje bitka kod Maratona gde su Atinjani nadvladali brojnijeg neprijatelja izgubivši samo 192 sugrađana, dok su istovremeno ubili nekoliko hiljada Persijanaca.
Kada bi se sudarile dve falange međutim situacija je bila drugačija. Koplja su se lomila posle sat ili dva uporne i izjednačene bitke i udaraca po štitovima, pa u slučaju da nije došlo do proboja reda vojnika sa jedne ili druge strane borba bi se nastavila kraćim sečivima. O žestini i okrutnosti ovog načina ratovanja govori u prilog činjenica da su Spartanci nosili posebna obeležja pri sebi kako bi ih njihovi sugrađani u slučaju pogibije što lakše prepoznali, jer nije bio redak slučaj da lica, grudi i trbusi budu u potpunosti iskasapljeni, a delovi tela nedostaju.
Dok su hopliti kopljima, mačevima i pritiskom štita pokušavali da probiju neprijateljski stroj, štitom bi pokrivali sebe ali u znatnoj meri i svog saborca sa leve strane. Zbog toga je bilo vrlo važno da falanga u svim uslovima održi red i formaciju tokom bitke, jer bi nered ugrozio susedne hoplite i čitavu falangu, što je uglavnom odlučivalo ishod borbe. Zato je za svakog hoplita bilo najvažnije da po svaku cenu, koristeći svu svoju snagu i hrabrost, ostane na svom mestu u stroju.
Budući da se štit držao u levoj ruci uobičajena taktika je bila da desno krilo bude najjače i malo duže, a da se glavni udarac zada levom neprijateljskom krilu, gde je bio najranjiviji. Dubina bojnih redova je u proseku iznosila od 8 do 12 hoplita, a dužina je retko prevazilazila 1,5 km, ali se ponekad prostirala i na 3 km!!!
U svakom redu postojao je vođa, kao i zapovednik pozadine (ouragos) koji se starao za red i mir na začelju falange, da ne bi sveopšta nervoza i strah među vojnicima doveli do raspadanja čvrstog bojnog poretka. Falanga je bila onoliko jaka koliko i njen najslabiji red a zatim i najslabiji pojedinac u redu, pa su vojnici obraćali dosta pažnje da sve vreme štite saborca sa desne strane, kao i da podižu moral, hrabreći jedni druge. Panika je bila veoma opasna i odmah se gušila, ako treba i isključivanjem uplašenog pojedinca iz stroja, pa čak i njegovom fizičkom likvidacijom na licu mesta! Na kraju je pobeđivala pre svega hrabrija, a zatim i organizovanija i voljnija grupa hoplita da gura sve ispred sebe i ne poklekne.
