LAKONSKI ŠTAP I KOPLJE
Stari izvori koji su se bavili opremom i naoružanjem Spartanaca spominju posebnu vrstu štapa, lakonski ili lakedemonski štap (Lakonija, Lakedemon - šira oblast južnog Peloponeza gde su se naselila dorska plemena), koji se nazivao baktemrion. Takvi štapovi su uglavnom bili zakrivljeni odnosno kukasti, mada je bilo i pravih, kao i sa čvorvnovatim završecima. Kukasti štapovi čest su predmet u starogrčkoj likovnoj umetnosti, kako na Peloponezu tako i šire u oblasti Egeja.
Iz pisanih izvora saznajemo o spartanskim muškarcima sa štapovima, koji su njime podučavali mlade ratnike ili se borili protiv neprijatelja sa mačevima. Lakonski štapovi su svakako ostaci stočarske kulture Gvozdenog naroda kojima je ovaj svakodnevni predmet koristio za čuvanje stoke ali i samoodbranu od divljih životinja i brđanskih bandita.
Pored kukastih štapova Lakedemonjani su dosta koristili i štapove sa završecima u obliku slova T. Oni su bili dužine do 1,2 metra, i služili su pored ostalog i za hodanje po neravnom terenu. Iako lakonski štap nije bio neko naročito bitno vojno oružje, Spartanski predstavnici, poput generala, ambasadora i vojnih upravnika, nosili su ga znamenje ka svoje države u inostranstvu. Lakonski štap je takođe bio čest pomoćni predmet filozofa i staraca iz izborne geruzije, ali i njihovih sveštenika.
Koplje se među Spartancima, kao i među njima susednim dorskim narodima, nazivalo dori, što je (kako smo već objasnili na stranici o koplju Dorana) značilo “drvo” ili “tvrdo” i bilo povezano sa imenom čitavog naroda. Naziv dori se odnosio na dugačko koplje za probadanje, dok su pored njega Spartanci koristili i kraća koplja za bacanje, odnosno džilite koji su u različitim vremenskim razdobljiima nosili različita imena. U helenističkom periodu (period prevlasti Makedonije) Spartanci preuzimaju izrazito dugačka makedonska koplja koja su se zvala sarise, ali ćemo o njima govoriti znatno kasnije.
Glavno napadačko oružje spartanskih hoplita bilo je njihovo koplje. Kralj Egilej imao je izreku po kojoj su zidovi Sparte bili sačinjeni od mladića a njene granice od oštrih vrhova kopalja. U ratu i tokom manjih vojnih pohoda od spartanskog vojnika se očekivalo da se niti u jednom trenutku ne odvaja od svog koplja.
Drvo koje su stari Grci birali za svoja koplja uglavnom je bio jasen. Dugaćka prava stabla i grane jasena omogućavaju izvlačenje i tesanje mnogo većeg broja odgovarajućih držalja za koplja od drugih vrsta drveća. Jasen je pored toga veoma tvrd i istrajan pa je svakako bio idealan izbor. Pored ovog birano je i drvo drena. Dren je zanimljiv zbog toga što je struktura stabla toliko gusta da ono ustvari tone kada se postavi u vodu, pa su držalje od drena bile teže ali i trajnije od jasenovih. Drvo drena ostalo je sinonim za koplje u starogrčkoj poeziji.
Glave za spartanska koplja pravljene su od gvožđa, u obliku izduženog lista. Nešto ređi oblik je trougaoni sa uglastim ramenima. Glava je bila navlačnog tipa, sa cevastim uloškom u koji se ubacivalo drvo držalje, a zatim su se ovi delovi spajali zakivcima i žicama. Zbog toga je na glavi koplja bio vidljiv centralni greben odnosno spoljašnji deo navlačne cevi. Oko držalje se dalje obmotavala kožna traka, i to naročito na mestima hvata, kako koplje ne bi klizalo. Dužina glave bila je tipično oko 20-30 cm, mada postoje primeri i dužih vrhova za koplja.
To su bila dva osnovna elementa koplja - držalja i glava - a kasnije se njima pridodaje i treći element, bronzana nožica ili stopalo, koji je imao tu funkciju da fiksira koplje na zemlji, i da smanji cepkanje i oštećenje dna držalje tokom korišćenja. Nožica koplja zvala se i sauroter odnosno “ubica guštera” jer su njima tokom marša probadani gušteri i druge sitne životinje. Sauroter je naravno podjednako efikasno mogao da se iskoristi i za dokrajčivanje palih neprijatelja na bojištu nakon bitke, što je praksa koja se i opisuje kod nekih starogrčkih izvora.
Danas se smatra da je dužina spartanskog koplja bila između 7 i 9 stopa, odnosno između 2,1 i 2,7 metra. Koplje se držalo jednom rukom, tokom nošenja preko ruke a u borbi ispod ruke odnosno u karakterističnom bočnom položaju spremnom za probadanje. Koplje je bilo nerazdvojivi i najbitniji element hoplitskog načina ratovanja, o čemu ćemo govoriti na posebnoj stranici.
