ORGANIZACIJA SPARTANSKE VOJSKE
Spartijati odnosno slobodni i punopravni građani Spartanske države jedini su smeli da ulaze u sastave vojnih odreda, barem u teoriji, iako je istorija pokazala da su u slučaju nužde u vojnu službu pozivani i perijeci - slobodni građani, ali i heloti-robovi. Od Spartijata se međutim očekivalo da budu vojnici i ništa drugo do vojnika - bilo im je zabranjeno da se bave zanatima, trgovinom i poljoprivredom.
Kako je punopravno građanstvo veoma teško ostvarivano vremenom je dolazilo do osetnog pada u broju Spartijata spremnih da služe u vojsci i državi. Na primer, broj Spartijata je 640. godine bio oko 6.000 odraslih zdravih punopravnih muškaraca, dok je takvih 330. godine bilo tek 1000! Zbog toga su Spartanci morali da vremenom da obučavaju i održavaju helotske hoplite, a povremeno i da im obezbede određene državne slobode i prava, kao i zemlju.
Spartijatsko stanovništvo bilo je podeljeno po starosnim grupama što je imalo i suštinski značaj za organizaciju vojske. Mlađi od 20 godina smatrani su slabijim ratnicima zbog nedostatka iskustva, baš kao i stariji od 60 godina, i oni su pozivani u borbu samo u slučaju krajnje nužde, recimo da brane gradove ili teretna kola sa zalihama u slučaju neuspelog napada. Odrasli muškarci između 20 i 60 godina činili su stoga udarnu snagu Spartanaca. Ali kako je zapravo bila organizovana vojska Spartanaca?
Vrlo malo se danas zna o organizaciji vojske u najstarijem dobu Peloponeza. Najraniji vid društvene i vojne organizacije koji je poznat (tokom 7. veka p.n.e.) bila je podela na tri roda ili plemena - Pamfileji, Hileji i Dimani - čije se nezavisne vojske javljaju u Drugom mesenijskom ratu (od 685. do 668. godine p.n.e.). Dodatna podela bila je na bratstva odnosno fratrije, devet takvih po plemenu, ukupno 27 fratrija, koje su davale podjednak broj vojnika.
Na kraju je ovaj sistem zamenjen teritorijalnom podelom na sela, koja su obezbeđivala vojsku za jedan lohos, odnosno vojsku od 1000. ljudi. Podela vojske na lohose i dalje je primenjivana tokom Persijskih ratova, dakle u 5. veku p.n.e. U staro doba lohos (lochos) se javlja kao opšta dorsko-grčka reč i oznaka za vojsku, bez obzira na broj vojnika, dok će se kasnije odnositi na precizno ustrojenu vojnu jedinicu.
Promene u vojsci Spartanaca javile su se u periodu između Persijskog i Peloponeskog rata. U Bici kod Mantineje 418. godine p.n.e. bilo je 7 spartanskih lohosa, svaki podeljen u četiri pentekostisa (odnosno bataljona) od 128 ljudi, koje su se dalje delile u manje enomotije (čete) od 32 vojnika. Promene su dakle bile u to pravcu da je smanjivan broj vojnika po jednom lohosu, zbog manje spartanske populacije generalno.
Osnovna spartanska vojna jedinica bila je enomotija-četa, sa 32 ili 36 čoveka i tri reda u bojnom poretku. Zapovednik enomotije zvao se enomotarh. Enomotije su formirale pentekostise pod pentekonterom. Zapovednik čitavog lohosa zvao se lohagos. Četiri lohosa činili su moru - udruženu vojsku od 576 ljudi, pod vođstvom polemarha, što je bila najveća pojedinačna taktička vojna jedinica Spartanaca u poznom periodu razvoja. Šest mora činile su spartansku armiju u nekom ratu, i njima su pridodavani skiritaji, odnosno odredi savezničkih država.
Po Ksenofonu, spartansku vojsku sakupljali su efori (sudije) a nakon niza verskih obreda i žrtvi vojska je kretala na put. Nju je predvodio jedan od kraljeva, dok su odredi skiritaija i konjice delovali na izvidnica. Sve neophodne zalihe nosili su heloti, kao i konji na teretnim kolima. Svaka mora marširala je posebno, sa svojim zalihama.
Kao i sve armije drugih grčkih gradova, spartanska je bila orijentisana na pešadiju, i koristila je formaciju falangi. Spartanci sami po sebi ne smatraju se izumiteljima ove formacije, niti su tokom vremena unosili neke bitnije promene i taktičke inovacije. Međutim, njihova istrajna uvežbanost i nadljudska disciplina u ovoj vrsti borbe činili su od njihovih falangi najefikasnije borbene jedinice tog doba na svetu.
Spartanci su koristili falange u klasičnom starogrčkom stilu, u jednoj liniji, sa kolonama od 8 do 12 ljudi (što se nazivalo dubinom falange). Kada su se borili sa saveznicima Spartanci su obično zauzimali počasno desno krilo. Kada bi ostvarili pobedu na svojoj strani i razbili liniju protivničke falange ispred sebe, okretali su se nalevo i napadali sledeću formaciju ispred sebe.
