SPARTANSKA (I OPŠTE STAROGRČKA) BOJNA ODEĆA, OBUĆA I OGRTAČI
Spartanci i vojske drugih grčkih gradova-država su u Klasično doba imale uređene i propisane komade bojne opreme i odeće, koji su nošeni kao neka vrsta preteče uniforme. Zbog tople klime i hoplitskog načina ratovanja međutim bojna odeća je bila sasvim lagana i jednostavna, i vrlo često se sastojala ne više od jednog ogrtača i pregače za prepone.
Danas kada pogledamo likovne prikaze starogrčkih vojnika sa šlemovima i nagih tela to ne smemo shvatiti isključivo kao umetničko opisivanje junaštva i atletske lepote, već i kao (delimičnu ako ne i potpunu) istinu. U slučaju kada vidimo odeću to je gotovo uvek neka vrsta ogrtača ili tunike, što je inače bio i najčešći odevni predmet Grka u svakodnevnim opštim aktivnostima.
HLAMIS OGRTAČ - Hlamis, klamis ili klamidos je bio naziv za jedan od najstarijih tipova opštegrčkih ogrtača, i on se odnosio na kraće varijante ogrtača ili tunika. Zanimljivo je da je ovaj odevni predmet u formi i u nazivu preživeo čak do doba Vizantije, kada je već bio znatno duži, i činio zvaničnu odeždu cara i visokih zvaničnika sve do 12. veka.
U staroj Grčkoj hlamis je pravljen od jednog komada vunenog materijala u obliku trougla, veličine ćebeta, obično sa prošivenim obodima. Na telu se hlamis nosio pomoću kopče ili fibule na desnom ramenu. Na početku se hlamis obmotavao oko pojasa kao pregača, ali je kasnije nošen tako da pada ravno kao halja. Mogao je da se nosi preko drugih komada odeće ali se ipak najčešće nosio samostalno, i to uglavnom među mlađim vojnicima, kuririma, izviđačima, i lakim tipovima vojnih jedinica.
To je bila tipična grčka vojna odežda od 5. do 3. veka p.n.e. barem po grčkoj umetnosti. Veoma bitna sekundarna primena hlamisa je ta što se u bici mogla skinuti sa tela, obmotati oko desne ruke i koristiti kao neka vrsta priručnog štita, u nedostatku bolje zaštite od posečnih udaraca neprijatelja.
EKSOMIS OGRTAČ - Eksomis ili egzomis (exo - “spolja”, omos - “rame”) je bio naziv za drugi rasprostranjeni tip opštegrčkih civilnih i bojnih ogrtača. Nju su koristili radnici u polju, kao i pripadnici lake pešadije. Eksomis je u velikoj meri zamenila dva tipa tunike koje su nošene u Mračnom dobu Grčke, a to su dorska i jonska tunika. Eksomis je bio glavni vid odeće hoplita od kraja 5. veka p.n.e.
Eksomis je pravljen od dva lanena pravougla koji su šiveni na bokovima tako da obrazuju valjak, sa ostavljenim prorezima na vrhu takvog odevnog predmeta za ruke i glavu. Eksomis se skupljao na pojasu pomoću opasača koji se vezivao u čvor. Ogrtač se zatim nabirao preko opasača pa se ovaj nije video. Da bi desna ruka vojnika bila što pokretljivija šav na eksomisu se sečen na tom mestu, pa je desna ruka prolazila kroz isti prorez gde je išla i glava.
Preko eksomisa se zimi oblačila neka krznena odežda, poput primitivnih jakni od kozje dlake. Takođe se pre njega često navlačio neki tip oklopa za telo, kao što je linotoraks, metalni prsnik ili lamelarni oklop.
Boja ovog ogrtača je bila raznolika i zavisila ponajviše od grčkog grada-države, tipa vojne jedinice i njene uloge na bojištu (otvorena borba na polju ili noćni prepadi). Crvena je međutim bila standardna boja koju su nosili hopliti tokom i nakon Peloponeskog rata. Eksomis se nosio samostalno ili zajedno sa hlamisom.
SPARTANSKI GRIMIZNI OGRTAČ - Po Ksenofonu, još je mitski vladar Sparte Likurg naredio da svi Lakedemonjani nose ogrtače tamno-crvene odnosno grimizne bojne, kao i bronzane štitove jer je takva boja upućivala na muškost i snagu, a štit se mogao lako uglačati i sijati na suncu. Plutarh je objasnio da je ogrtač boje krvi stvarao neki nesvesni strah kod neprijatelja, a takođe i sakrivao i maskirao rane. U trenutku kada je Ksenofon pisao svoje delo već je postalo opštegrčki običaj da teški hopliti, dakle najkvaitetniji deo vojske, nose grimizne ogrtače. Dakle, takve ogrtače nisu nosili samo Spartanci već i vojnici drugih gradova-država.
U starini je proizvodnja odeće bio veoma skup i zahtevan posao, pa je bio čest slučaj da vojnici poseduju samo jednu ili najviše dve (jednu rezervnu) tuniku. Grimizna tunika je tako, pored simboličnog značaja, imala i veliki praktični značaj jer je bila skupa a nova se nije mogla nabaviti tako lako jer je neko iz domaćinstva morao da je sašije, za šta je bilo potrebno nekoliko nedelja ili meseci rada. Grimizna boja se ovde pojavljuje ne samo iz navedenih razloga (boja krvi, plašenje neprijatelja) već zbog toga što je to bila najjeftinija a veoma jaka boja, odnosno koncentrisana.
Iako u 5. veku p.n.e. i dalje nisu svi teški hopliti stare Grčke nosili grimizne ogrtače situacija se u 4. veku menja i to praktično postaje vojna uniforma. Ogrtači se u to doba već dobijaju od države, odnosno od neposrednog vojnog zapovednika koji je imao obavezu da plati zahtevani broj ogrtača, pa domaćinstva nisu morala da se opterećuju nihovom proizvodnjom. Za spartanske vojnike ovakav ogrtač bio je veoma važan pa su čak i sahranjivani u njemu.
BOJNA OBUĆA - Što se tiče obuće koju su nosili vojnici u Klasično doba stare Grčke čini se da je i ovde najveći broj vojnika imao tek minimalnu zaštitu, odnosno hodali su bosi ili u laganim sandalama. Fizički rad je u starom svetu inače obavljan bez obuće, naročito u toplijim krajevima, pa vojnici u prvo vreme nisu osećali nikakvu potrebu da dodatno štite stopala. Obuća je međutim nošena u posebne svrhe kao što je bio lov, izviđanje teškog terena. Tada su nošene sandale od kožnih traka koje su se zvale piloi, ili čarape od filca.
Za Spartance se pouzdano zna da su marširali bosonogi čak i po zimi. Naročito je bilo mladima zabranjeno da nose sandale jer su tako mogli da omekšaju tabane, što bi kasnije dovelo do većih problema. Međutim, u istoriji se spominje određena vrsta obuće kod Spartanaca koja se zvala haplai, sačinjena od jednog komada kože, ali se danas ne zna njena tačna svrha. Ona se danas predstavlja kao sandala sa kožnim trakicama oko članaka sve do lista noge, slično rimskoj obući, iako to možda nije istorijski precizno.
