POLUTEŠKI PEŠACI U IBERIJI GVOZDENOG DOBA
Pored lake pešadije koja je činila okosnicu i većinu vojski Iberijskih naroda u Gvozdenom dobu, postojale su i unekoliko teže i bolje opremljene vojne jedinice, koje su naravno samim tim bile i skuplje za održavanje i sačinjene od manjeg broja vojnika. Takvi poluteški pešaci su u principu formirani oklopljavanjem lakih jedinica, i to telesnim oklopima koji su Iberijcima stajala na raspolaganju: okruglim prsnicima, ljuskastim oklopima i protoverižnim oklopima.
SKORTAMAREVA - Ovo je bio naziv za jednu od najbolje oklopljenih vojnih jedinica Iberije, i to uglavnom među Lusitanima i južnim Iberijcima. Pripadali su srednje teškoj pešadiji, bili su dobro obučeni, opremljeni i neustrašivi u borbi. Borili su se kao plaćenici za plemenske vođe Iberijskih gradova. Bili su opremljeni kraćim iberijskim pravostranim bodežim i mačevima, bronzanim pektoralima - okruglim prsnicima, štitnicima za noge, kupastim keltskim šlemovima, i lakim džilitima za bacanje.
KELTIBERSKI SKUTARI - Glavni deo keltiberske vojske činili su skutari, odnosno poluteški jurišnici naoružani kraćim sečivima i laganim štitovima (caetrama). Keltiberski skutari su bili relativno pokretljivi i brzi, veoma žestoki u napadu i dovoljno snažno oklopljeni da mogu (jedno ograničeno vreme) da se održe protiv teških kopljanika u borbi. Naime, skutari su od za razliku lakih pešaka Iberijaca nosili pločaste i (proto)verižne oklope, kao i kupaste bronzane šlemove (tipa Montefortino recimo). Najčešće oružje skutarija bili su probodna koplja (koja su mogla i da se bacaju), iberijski pravostrani mač ili bodež, ili duži keltski mač. Skutari su bili najopasniji u napadu i brzo su probijali redove neprijatelja svojim sečivima.
Iako se za skutarije govorilo da nikada ne odustaju od borbe i da nijedan ratnik ne sme da nadživi svog ratnog poglavicu, njihov učinak u borbi zavisio je i od snage neprijatelja. Protiv rimskih legija umeli su da se pokažu veoma dobro, iako im je (kao i njihovim srodnicima čistim Keltima iz centralne Evrope) nedostajala disciplina u borbi, i formiranje gustih redova.
Keltiberi su preko oklopa nosili crne ogrtače, verovarno od filca ili upletene vune i kozje dlake. Iako je vojna jedinica tipa skutarija originalno pripadala Keltiberima, skutari su mogli da se nađu širom Iberije, i to kao plaćenici za lokalne plemenske zajednice, kao i van Iberije, ratujući na strani Kartaginjana recimo, a kasnije i za same Rimljane.
Od “pravih” keltiberskih skutarija razlikovali su se lorikati skutari, i to uglavnom po tipu oklopa za telo. Naime, lorikati skutari su nosili ljuskaste oklope zastarelog tipa, koji su se pravili od bronze i iako jeftiniji od verižnog oklopa, bili gotovo podjednako efikasni u zaustavljanju probodnih udaraca neprijateljskih džilita. Lorikati skutari su nosili iberijske mačeve srednje dužine (ono što su Rimljani zvali gladijus hispanicus), kao i ovalne varvarske štitove, zbog čega su bili odlični protiv lakih tipova pešadije. Međutim, lorikati skutari su se dobro iskazivali i protiv teže oklopljenih protivnika zbog sauniona, lakih džilita koje su nosili, a koji je mogao da probija verige.
LORIKATI SKUTARI - Lorikati skutari su često bili najelitniji ratnici među mnogim iberijskim plemenima. Ulazili su u borbu na otvorenim terenima, prsa u prsa, tamo gde se očekivao proboj i najteži sukob. Pored standardnog oružja Iberijskih ratnika lorikati skutari su često bili opremljeni i probojnim sekirama koje su imale strašno dejstvo. Lorikati su izbegavali gerilsko ratovanje baš zbog svog masivnog oklopa. Rimljani su protiv ovih .iberijskih vojnih jedinica imali najviše muka i problema, i uspevali su da ih savladaju samo uz pomoć konjice.
