LAKI PEŠACI U IBERIJI GVOZDENOG DOBA
U doba kontakta Iberijaca sa naprednim civilizacijama Mediterana dolazi do evolucije u ratovanju, taktici i organizaciji vojske među plemenima Iberijskog poluostrva. Za početak, ratovi se više ne vode samo leti već se nastavljaju i preko zime, što zahteva viši stepen organizacije i opremanja vojske. Grčki i rimski istoričari govore o velikim armijama Iberije, sastavljenim od svih odraslih muškaraca (andron, hebedon), što je značilo da je na snazi bila opšta mobilizacija.
Keltiberi su na primer opsedali grad Karabis sa 20.000 ljudi; vojska od 17.000 pešaka i 5.000 konjanika iz plemena Arevaci oslobodila je Kontrebiju od Rimljana. Odnos 1:4 u korist pešaka prema konjanicima znatno je veći nego neki prosek od 1:10 u vojskama drugih zemalja sveta ovog doba, što ukazuje na izuzetni značaj koji je konjica imala u Iberiji. Pored ovoga vidimo da su Iberijci posedovali opsadne sprave sposobne da osvoje utvrđene gradove.
Keltiberi su se međutim borili preovlađujuće kao laki pešaci i kao takvi nisu uspevali da izdrže sudar sa teškom pešadijom. U redovima Iberijaca nije bilo dovoljno discipline da bi se održao bojni poredak. Ono u čemu su bili majstori bilo je gerilsko ratovanje i napadi iz zasede na brdovitim terenima. Poznato je da je Lusitanski vođa Viritus naterao rimsku konjicu u močvaru i tamo je uništio. Noćni prepadi na neprijatelja su takođe bili česti. Takođe, oskudnost u prirodnim resursima i relativno siromaštvo iberijskih društvenih zajednica onemogućavala je izgradnju nekih zaista impersivnih i bogato opremljenih vojski.
JOVAMANI - Jedna od najslabijih i najoskudnije opremljenih vojnih jedinica Iberijaca bili su tzv. jovamani, lusitanska seljačka milicija, sačinjena od najsiromašnih slojeva Lusitanskog društva koji je živeo od čuvanja ovaca i koza po lusitanskim pobrđima. Jovamani su bili opremljeni tek sa par sude džilita. Sude su bili drveni džiliti, napravljeni od jednog komada tvrdog drveta, naoštrenog i ugljenisanog na oba kraja. Iako ovo oružje deluje primitivno ono je protiv lakih pešaka bez telesnih oklopa bile efikasno skoro kao i džiliti sa metalnim glavama. Od zaštite su nosili samo tunike od vune i kozje dlake. Tek poneki od jovamana nosio je i bronzani iberijski bodež.
LABARANTA - Labaranta, čiji je bukvalni prevod bio “oni koji napadaju iz zasede” bili su sačinjeni od niže klase ratnika i slobodnih ljudi širom Iberije. To su ljudi koji su živeli na sopstvenim gazdinstvima i udruživali se u ratne bande kako bi pljačkali susedna plemena. Zbog toga su morali da nose nešto kvalitetniju ratnu opremu koja se u ovom slučaju sastojala od većeg broja gvozdenih džilita, soliferuma, kao i od lakih drvenih štitova. Takođe su mogli da nose kožne bojne kape i bojne opasače. Nisu međutim bili u mogućnosti da nabave falkate ili iberijske mačeve pa im borba prsa u prsa nije bila jača strana.
CAETRATI - Najčešći tip vojne jedinice među Iberijcima bili su svakako laki pešaci pod nazivom caetrati. Kao što im i samo ime ukazuje oni su od zaštitne opreme praktično nosili samo lake štitove okruglog oblika - caetre. To međutim ne znači da su caetrati bili vojska za potcenjivanje. Oni su bili veoma lukavi vojnici i sposobni u borbi. Na početku borbe bi omekšali redove neprijatelja bacajući salve lakih džlita, sauniona i falarika, pre nego što bi ih napali falkatama - svojim glavnim napadačkim oružjem.
Istorijski posmatrano dakle nosioci caetre bili su najbrojniji tip vojske u Iberiji. To su bili laki pešaci sa većim brojem uloga na bojištu. Njih nisu sačinjavali profesionalni vojnici, kao što je to bio slučaj sa skutarijima, već su se redovi ceatrata popunjavali od običnih plemenaša. Tipična odeća caetrata bila je bela pamučna tunika sa grimiznim porubima, iako je naravno svaki narod Iberije imao svoje lokalne varijetete.
Iako su svoju brzinu u kretanju koristili uglavnom da se drže podalje od teške pešadije protivnika, iberijski caetrati vrlo često su mogli da izvrše veoma neprijatne napade, i to čak i na kopljanike i konjanike neprijatelja u klancima i teško prohodnim terenima! Ipak, caetrati zbog svoje lagane opreme nisu smeli bez preke potrebe da se suprostave teškim pešacima, bilo skutarima suprostavljenih plemena ili rimskim legionarima. Na primer, ako bi neprijatelj pružio iole tvrđi otpor u odbrani, caetrati su gubili momenat napada i odlučivali su se (ponekad i prerano) za povlačenje, pri čemu bi dobar procenat izginuo od rana s leđa.
