IBERIJSKI TANKI DŽILITI
Iz Iberije potiču nekoliko tipova kopljastog naoružanja koje će kasnije postati veoma značajne stavke u ratnoj opremi rimskih legionara. Tu pre svega mislimo na lake tipove koplja pogodnih za bacanje, dakle na džilite koji su bili specijalno osmišljeni i pravljeni tako da probijaju jače klase oklopa, poput punih metalnih i verižnih oklopa koji su možda i podstakli razvoj iberijskih džilita. Iberijski čarkaši su tako, pored Tračana, bili najpoznatiji laki pešaci u celom tadašnjem evropskom svetu.
Saunion je bio naziv za iberijsko oružje, vrstu lakog koplja koje se bacalo iz ruke, i to sa precizno propisane razdaljine od 30 metara. Rimljani su ga zvali soliferum jer je bio napravljen u celosti od gvožđa (solus - samo, ferrum - gvožđe).
Soliferum je kovan iz jednog komada gvožđa koje je obično imalo dužinu od 1,5 do 2 metra, i prečnika 1 cm. Ovo projektilsko oružje imalo je uzan nazubljen vrh koji je dobro probijao štitove i oklope. Po vrhovima su se razlikovali različiti tipovi sauniona. U svom najprostijem obliku vrh je bio prosti šiljak sa dve male bočne kuke. Namena kukica bila je da se oteža ili onemogući izvlačenje koplja kada probode telo protivnika.
Središnji deo sauniona je često ojačavan kako bi se olakšalo i osigurao hvatanje koplja. Ojačanja su bila u vidu kalupa od po deset sentimetara, i namena im je bila da se spreči klizanje oružja iz znojavih ili krvavih ruku.
Saunion je bio veoma smrtonosno oružje. Težina i gustina gvozdene konstrukcije i mali prečnik šipke kao i veoma uzan vrh omogućavali su ovom džilitu da duboko prodire kroz štitove, oklope i delove tela protivnika. Stari Iberijci su se uglavnom borili kao laki pešaci jurišnici i čarkaši. Nijedan od ratnika ne bi polazio u boj bez nekoliko džilita nekog tipa. Džiliti su izbacivani pre konačnog juriša kako bi se poremetio bojni poredak neprijatelja.
Arheološki dokazi ukazuju na to da se saunion prvi put pojavio u regionu Akvitanije i Langedoka, severno od Pirineja tokom 10. veka p.n.e. Odatle je oružje prenešeno u Iberiju, uglavnom kretanjem keltskih plemena, ali je tek u Iberiji ovo oružje zadobilo veliku popularnost. Soliferum je ostao u primeni sve do 3. veka p.n.e. kada je paralelno korišćen sa novijim tipom džilita - falarikom.
Falarika je bio naziv za staro iberijsko oružje na motki, koje je moglo da se baca sa poludistance ali takođe i da se njime probada. Takođe je iz istorije poznato da su falarike četo bacane zapaljene, pri čemu su njihove mete bili osetljivi delovi vojne mašinerije (baliste, katapulti…) ili masa neprijateljskih vojnika u nekom zapaljivom okruženju, kao što je to bila visoka trava. Ponekad je cilj bio i da se zapale štitovi redova neprijateljske vojske.
Falarika je u stvari bila laki džilit sa dugačkom i tankom gvozdenom glavom, dužine oko 90 cm. Ovakva gvozdena “glava”, ili ćemo pre reći gvozdena šipka sa probodnim vrhom, kačila se na drvenu držalju približno iste dužine. Ovde se dakle odmah primećuje razlika u odnosu na džilite iz drugih kultura, recimo na džilite balkanskih peltasta. Koplja peltasta imala su kratak masivan vrh u obliku strele ili izduženog lista. Takvo koplje je bilo idealno za slabije oklopljene ratnike jer je pravilno velike ulazne rane u telu protivnika. Falarika je sa druge strane pravila vrlo usku ranu, ali zato znatno dublju. S obzirom na svoj dizajn falarike su bile odlične za probijanje oklopa.
Sama reč falarika poticala je od grčke falos - okrugli toranj na zidinama utvrđenja odakle su ovakva koplja bacana, ili od faleros - “svetleće”, jer je zapaljena falarika svetlila u noći kao meteor.
Osvajanjem Iberije Rimljani su preuzeli dosta od tamošnje vojne kulture i tehnologije domorodaca. Falarika je tako postala uzor za rimske džilite u doba kasne Republike i verovatno je uticala na razvoj piluma - standardnog džilita Rimljana.
