ETRURSKO POMORSTVO I BRODOVI
Impozantne građevine i metalurgija nisu jedine oblasti privrede u kojima su Etrurci bili tehnološki napredniji od svojih italskih suseda. Oni su takođe bili veoma aktivna pomorska civilizacija, sa moćnom i organizovanom trgovačkom i ratnom mornaricom u Mediteranu. Deo naroda koji je učestvovao u izgradnji Etrurskog identiteta već je bio vekovima iskusan u pomorstvu jer je stigao iz Male Azije na brodovima. Etrurci su tako trgovali sa Feničanima, Kartaginjanima i Grcima, a svi trgovački putevi i brodovi morali su, naravno, da se brane jakim ratnim pomorskim snagama.
536. godine p.n.e. savez Etruraca i Kartaginjana isterao je Grke sa ostrva Korzike, ostavljajući Etrurcima slobodno i bezbedno Tirensko more (kome su oni i dali naziv) i celu zapadnu obalu Italije. Nema sumnje da su etrurske luke, koje su oni zvali emporije, bile značajni trgovački centri, pa tako i od velikog privrednog značaja za Etruriju i celu Italiju. Luke su naseljavali ne samo Etrurci već i pripadnici brojnih drugih naroda kojima je bila zagarantovana sloboda, kako politička tako i poslovna.
Kraj etrurske pomorske prevlasti bio je podjednako dramatičan i brz kao i njihov uspon. 474. godine Hiron, vladar Sirakuze, uništio je etrursku flotu kod Kume, grada na obali Italije koji je pripadao Grcima, i ponudio pomoć italskim gradovima u Laciju koji su težili da se pobune protiv Etrurske vlasti. Time je istovremeno otpočeo i pad čitave etrurske civilizacije, kako na moru tako i na kopnu.
Etrurci su žarko želeli da ostvare kontrolu nad Tirenskim morem, jer su jedino tako mogli da obezbede svoje trgovačke puteve. To su uspevali da urade par vekova opremljeni svojim brodovima sa jednim ili duplim redom vesala (biremama), i sa dovoljno robova da pokreću ove ratne galije. Iako su u to vreme već postojale trireme, taj veliki pomorski izum Atinjana, one nisu bile prihvaćene među Etrurcima jer su bile preskupe za izgradnju i održavanje. To odbijanje da idu u korak sa pomorskim tehnološkim napretkom došlo im je glave jer su gradovi Velike Grčke (poput Sirakuze) bili opremljeni upravo nadmoćnim triremama.
Danas imamo tek grubu ideju o tome kako su zapravo izgledali i kakve su konstrukcije bili etrurski (trgovački i ratni) brodovi. Uglavnom se kao izvor podataka navode likovni prikazi iz etrurskih grobnica, poput Grobnice brodova iz Tarkvinije. Na njima se vide brodovi sa jedrima, dužine nekih 20-ak metara. Razmere nisu realne jer su brodovi slikani iz neobičnih uglova i perspektiva.
Što se tiče konstrukcije ovih brodova najbolja slika može se steći na osnovu olupine etrurskog broda koja je pronađena na ostrvu Giljio. Sa nje se vidi da su etrurski brodovi građeni tako što su grede tesno priljubljivane jedna uz drugu (nisu se preklapale) a zatim dodatno učvršćivale konopcima kroz rupe u gredama prečnika 2 cm. Prorezi i šupljine su zatim popunjavane primenom katrana i biljne smole. Na osnovu ovog može se reći da su stari Etrurci ipak zaostajali za Grcima u tehnikama brodogradnje.
Etrurski trgovački brod je tako bio veoma zdepaste građe, što je bilo prilično različito od grčkih i rimskih elegantnih brodova. Imao je dva jarbola i jedra kvadratnog oblika. Kvadratni oblik jedra zahtevao je jaču snagu vetra za pokretanje broda, pa etrurske brodice sigurno nisu bile naročito pokretljive i brze. Po grčkim i rimskim izvorima, Etrurci su na otvorenom moru koristili isključivo jedra, a zatim su prilazeći obali, bacali sidro u vodu, spuštali jedra i koristili vesla.
Grci tako sami priznaju da su Etrurci bili zaslužni za izum sidra. Etruska sidra su pravljena od kamena i imala su na sebi natpise vlasnika broda.
Što se tiče ratnih brodova, Etrurska plovila su pravljena tako da budu brza, obično sa uskim i šiljatim oblikom. Njih je pogonila snaga veslača u jednom redu vesala (na brodovima tipa pentakonter) ili dva reda vesala (brodovi tipa direme). Jedra su korišćena kao dodatna pomoć u situacijama kada nije bila potrebna veća brzina i pokretljivost.
Etrurske ratne galije bile su dužine 20 do 30 metara, i opremljene rostrumom, odnosno kljunom za probijanje trupova neprijateljskih plovila. Po Herodotu rostrum, odnosno probijački kljun na ratnim galijama, bio je takođe jedan od etrurskih pomorskih izuma.
Pomorske bitke u Mediteranu tog doba su zahtevale kapetane sa izvrsnim poznavanjem plima i vetrova. Jedna od korišćenih taktika bila je da se protivnički brodovi nateraju u plitke vode gde su bili lak plen za etrurske brodice. U drugim slučajevima brodovi neprijatelja su probijani primenom rostruma na pramcu. Kada su brodovi bili na manjem odstojanju dolazilo je do intenzivne razmene strela (često sa zapaljenim glavama) i džilita.
Etrurci nikada nisu razvili (niti prešli na izum) trirema koje su njihovi neprijatelji (Grci) koristili sa velikom unešnošću. Trirema je bila međutim vanredno skup građevinski i vojni poduhvat. Za jednu triremu je bilo potrebno uposliti posadu od oko 200 ljudi (veslača i mornara). Pored toga što je bila skupa za izgradnju bila je i veoma osetljiva. Nije mogla da ostaje na otvorenim vodama preko dana, nije mogla da ponese zalihe za duže od par dana, a uzburkano more relativno lako ju je prevrtalo i uništavalo. Samo najbogatije pomorske sile, poput Atine i Sirakuze u jednom kraćem periodu, mogle su da održavaju ovako skupu mornaricu.
