VOJSKA ETRURACA

TIP VOJSKE -Etrurci su se razvili iz ratničke aristokratije 8. veka p.n.e u oligarhijsko društvo proširenih plemićkih porodica (gentila) koje su zadržale aristokratsku kontrolu nad svim političkim, verskim, i naravno vojnim funkcijama i pitanjima. Plemićke porodice su jedine imale pravo na posedovanje oružja, oklopa i konja. Etrurski vojnik je stoga bio pripadnik vladajuće klase, a ne nezavisna slobodna osoba višeg ili nižeg ranga neovisno, kakav je to bio slučaj u tadašnjoj staroj Grčkoj, ili kasnije u Rimu. Iz ovog razloga se etrurska vojska može opisati kao plemićka, sastavljena od vojnih odreda veoma promenljivog broja i sastava.

VOJNI ODREDI - Najznačajniji vojni odredi među Etrurcima su svakako bili teški kopljanici, hopliti. Etrurci su najverovatnije usvojili hoplitsko pešački način ratovanja od Grka sa kojima su najintenzivnije kontakte ostvarivali u južnoj Italiji i na Siciliji. Po tradiciji, hoplitsko uređenje vojske u Italiji prvi put je uvedeno 650-ih godina p.n.e. Hoplitsko ratovanje je bilo efikasno, ali koliko je etrurska vojska zapravo bila disciplinovana u ovom veoma specijalnom načinu ratovanja danas nije poznato.

Pretpostavlja se međutim da su Etrurci u praksi na bojištu ratovali ipak sa nekom mešavinom gusto zbijenih disciplinovanih pešaka-kopljanika i slobodno i labavo uređenom četom jurišnika; to jest, kopljanici su često napuštali svoja mesta u bojnom poretku i borili se sami za sebe, zamenjujući pritom koplje sa kraćim mačevima i bodežima, nalik Keltima sa kojima su kontakte imali na severu. Zaključak je dakle bio da su Etrurci u vojnom taktičkom pogledu bili negde između Grka i Kelta po svom načinu ratovanja.

Pretpostavlja se da su u etrurskim vojskama tokom vekova trajanja njihove civilizacije oformljavane sledeće vojne čete: laki kopljanici i jurišnici u doba Vilanovske kulture, teški kopljanici, sekurigeri naoružani dvoručnim sekirama, etrurska laka konjica, praćkaši, strelci i čarkaši, sve ove u doba razvijene Etrurske kulture od 8-5 veka p.n.e. Takvi vojni odredi odgovarajući i drugim savremenim civilizacijama tog doba.

VELIČINA VOJSKE - Broj vojnika koji je svaki grad-država u oblasti Etrurije mogao da skupi nije danas poznat. Ipak, možemo dati neke procene. Svaki veći grad imao je određeni broj manjih satelitskih naselja, odnosno sela. Procenjuje se da su najveći urbani centri Etrurije imali maksimalan broj od 35.000 stanovnika. Na osnovu ovih procena izvodimo zaključak da su veći gradovi mogli da mobilišu između 4.000 i 6.000 “jakih” ljudi. Rimski istoričari Polibijus i Strabon su u 3. veku p.n.e. dali procenu kako Etrurci i Sabinjani ukupno mogu da mobilišu oko 50-ak hiljada vojnika, što je bila sasvim respektivna brojka.

ETRURSKA FALANGA - Grci su ovako opisivali ratovanje Etruraca: “Kada su varvari (Etrurci) saznali da su Kumljani spremni da se bore, počeli su da glasno izvikuju svoje bojne pokliče i da se pribiližavaju našim redovima, na varvarski način, bez ikakvog reda, konjanici i pešaci izmešani”. Iz ovog opisa vidimo da Grci nisu naročito cenili uređenom etrurske vojske i se ovi sasvim sigurno nisu borili naročito disciplinovano (iako verovatno nešto uređenije od Kelta).

MOBILISANJE VOJSKE - Etrurska falanga bila je sastavljena od vojnika - manjih zemljoposednika koji su služili pod komandom svojih plemića (velikih zemljoposednika iz glavnih etrurskih porodica). Vojni zapovednici delili su ljude spremne za rat (u pravim godinama) u pet klasa, u zavisnosti od njihovog imovinskog stanja. Svaka klasa delila se u odrede (centurije na latinskom). Svaki odred sastojao se od četiri četa, i to barem od jedne čete teških pešaka. Prva klasa je bila sastavljena od viših plemića, koji su bili raspoređeni u konjicu i tešku pešadiju. Ta elitna grupa etrurskih ratnika bila je stalno, tokom čitave godine, u stanju bojne spremnosti. Rimljani spominju da se u totalu Etrurska vojska sastojala od 80 pešadijskih četa, šest konjaničkih i dve pomoćne, dakle bila je to preovlađujuće pešačka vojska.

I klasa etrurskih ratnika bila je opremljena tipično grčkom ratnom opremom u koju je spadao šlem (vrlo često korintskog tipa), telesni oklop, hoplon - okrugli kopljanički štit, štitnici za potkolenice, koplje i kraći mač. II i III klasa odgovarale su građanima nešto slabijeg imovinskog stanja. II klasa koristila je istu ratnu opremu kao i prva, samo bez oklopa za telo, i sa italijanskim štitom (etrurskim skutumom) umesto argivskog hoplona. Zaštita je obično dopunjivana manjom grudnom metalnom pločom. III klasa je imala još slabiju opremu, slično kao druga klasa ali bez štitnika za noge, a ponekad i bez kvalitetnog šlema.

Što se tiče čarkaša, praćkaša i strelaca čini se da se ovi vojni odredi nisu ni računali u regularnu vojsku, već su to izgleda bili italski plaćenici, ili mobilisana vojska među seljaštvom u slučaju krajnje potrebe.

#etrurci #italija #gvozdeno #vojska