ORUŽJE ETRURACA
Većina starih italskih naroda svoje ratnike opremala je tek osnovnom zaštitnom opremom od kože (bojne kape i primitivni oklopi) i bronzanim nesofisticiranim oružjem. Oni koji su uspevali da dođu do veće količine bronze i za oklope, kao i do gvožđa za napadačko oružje, ostvarivali su veliku vojnu prednost. Etrurci su imali tu sreću (ili su uspeli da se izbore za to) da kontrolišu rudnike bakra i drugih obojenih metala na svojoj teritoriji. To im je vremenom omogućilo da postanu vešti metalurzi i kovači, što je bilo presudno za uspeh njihovih vojski. Tako su Etrurski vojnici prirodali svojoj kožnoj opremi bronzane šlemove, prsnike, delove opreme za konje, itd.
Pored pisanih izvora, arheološki nalazi pružaju dokaze za opisivanje Etrurskog ratničkog društva i naoružanja. Grobnice bogatijih Etruraca gotovo bez izuzezka sadrže ili reprezentativne skulpture ratnika i oružja, ili samo naoružanje, u i vidu primeraka različitih tipova. Razni štitovi, šlemovi, oklopi i napadačko oružje govore o raznovrsnosti i bogatoj ratničkoj tradiciji Etruraca, i mogu se podeliti na osnovu geografskog područja, ali i doba u razvoju Etrurije iz kojeg potiču.
Međutim, isključivo korišćenje dokaza samo iz grobova za postavljanje hipoteze kako bu se Etrurci borili dominantno kao kopljaničke falange može biti pogrešno. Grobni nalazi koji sadrže hoplitsku ratnu opremu, poput korintskih šlemova ne potvrđuju masovnu i čestu pojavu hoplitskog ratovanja u Italiji Gvozdenog doba, već samo to da je hoplitska oprema bila ograničena na aristokrate visokog ranga među Etrurcima, ili na prinčeve i druge pripadnike vladaće klase.
Arheološki dokazi pokazuju da etrurski seljaci iz VI veka p.n.e. na primer nisu mogli da se opreme hoplitskim naoružanjem. Obični etrurski vojnik nije sam sebi nabavljao oružje; oružje mu je davala vladajuća gradska klasa da bi se borio za potrebe grada. Veliki broj oružja i oklopa iz grobova ratnika zadovoljava samo ritualnu svrhu i potvrđuje status preminulog jer su predmeti lošeg kvaliteta i nepraktični za stvarnu borbu. Oklopi su na primer isuviše tanki, a mačevi tupi i od lošeg gvožđa. Ritualni šlemovi su bili toliko lošeg kvaliteta da su imali rupe od dekoracija.
Deo znanja o oružja i zaštitnoj opremi Etruraca ne potiče od arheoloških predmeta, već od likovnih prikaza. U “Grobnici sa reljefima” u mestu Cerveteri nalazi se veliki reljefni likovni rad, sa prikazima oružja u pravoj veličini.
Po likovnim izvorima, Etrurija, kao bitna spoja tačka između kultura istočnog Mediterana, Grčke i centralne Evrope, bila je dom ratnika koji su se opremali veoma raznolikim naoružanjem. Pored spoljnih uticaja Etrurci su sami izumeli određeni broj autentičnih tipova naoružanja, poput gvozdene navlačne sekire sa kvadratnim glavama, i jednosečni mač. Glavna oružja su i pored toga bili koplje, džilit, bodež i štit. Pored njih Etrurci su koristili noževe, makaire, bojne sekire, šlemove i oklope.
Pored ovih, u etrurskim brobovima pronađeni su brojni anatomski prilagođeni štitnici za kolena i potkolenice, sasvim slični grčkim kostobranima iste namene. Osim oružja pešaka i konjanika Etrurci su ratovali i na moru, u brodovima originalnog oblika i konstrukcije.
