KINESKA KONJICA U GVOZDENOM DOBU
Prvi zvanični kineski odredi konjice formirani su pred kraj 4. veka p.n.e. (310. godine), ali su ratne dvokolice zadržale svoj prestiž i značaj, uprkos taktičkoj superiornosti konjice. Razlog dugog opstajanja dvokolica u ovom delu sveta leži u tome što su kineski kraljevi i vojni zapovednici konjicu uglavnom poistovećivali sa severnjačkim varvarima protiv kojih su se borili, i bilo je ispod časti jahati konja kao neprijatelj (kao strelac a ne kopljanik). Tek je izvesni kralj Vuling objavio da se u kinesku vojsku prihvataju “konjanici sa veštinom primene luka i strele” na konjima u galopu. Kineski konjanici su u to doba počeli da se oblače kao nomadski narodi sa severa, oblačeći pantalone umesto tradicionalnih kineskih halja, radi udobnijeg jahanja.
Glavno oružje konjanika postaje luk. Kineski konjanici i ratni konji tog doba međutim još uvek nisu imali uzengije, pa je jahanje i gađanej lukom i strelama zahtevalo veliku veštinu koju nije mogao da savlada tek bilo ko. Zbog ovih ograničenja konjica je u Kini dugo zadržavala drugorazrednu ili trećerazrednu ulogu na bojištima (ispod važnosti dvokolica i pešaka). Po jednom vojnom dokumentu, prvi odredi konjice u Kini imali su ulogu izviđača ili pljačkaša koji su remetili redove neprijatelja, uništavali tuđu letinu i rušili brane i nasipe, i napadali iz zasede.
Tokom Perioda zaraćenih država došlo je do uvođenja brojnih inovacija u teoriji, tehnologiji i praktičnoj veštini ratovanja u Kini. Najbitniji događaji odnose se naravno na sveobuhvatno uvođenje gvožđa kao i na masovniju primenu konjice. Ratovanje među suparničkim državama je tako dobilo još jednu dimenziju jer se glavnini pešaka sada pridružuju i mobilni odredi konjice, dok istovremeno dvokolice praktično nestaju sa bojišta kao zastarele, što je proces koji se odigrao i u svim drugim naprednim civlizacijama sveta u Gvozdeno doba.
Prva bitka u kojoj su iskorišćeni ovi novi vojni odredi konjice bila je Bitka kod Malinga, koja se odigrala 342. godine p.n.e. između snaga generala Pang Juana iz države Vej, i pešadijske vojske države Ki. Tada je general Pang Juan predvodio odred od pet hiljada konjanika ali se njegov pohod završio katastrofalno jer su konjanici upali u zasedu na terenu punom klisura pa je većina konjanika pronašla smrt u toj bitci. Zbog toga se može reći da uvođenje konjice u kinesko ratovanje nije prošlo kako treba, što je usporilo dodatno taj ipak neminovni proces.
Jedan od razloga za poraz konjaničke vojske od pešaka jeste neodgovarajuća vojna oprema i oružje. Naime, konjanici su bili preteško obučeni i nisu mogli dobro da koriste svoja kratka napadačka oružja protiv uvežbanih pešaka koji su imali podršku strelaca. Zbog toga je prvo morala da se izvrši reforma u vojnoj opremi.
Prvi zvanični dokaz o obrazovanju vojnog odreda konjanika pod platom i zakletvom nekom kineskom kralju potiče iz 307. godine, tokom vojnih reformi kralja Vulinga, iz države Čao. Ovaj napredni vladar se zalagao za uvođenje nomadskog načina oblačenja i stila borbe lukom i strelama, što je značilo da se praktično iskopiraju njihovi najveći neprijatelji u borbi, nomadski varvarski narodi sa severa i zapada, ali ne samo da se iskopiraju već i da se angažuju kao plaćenici. Ovo je za tadašnje konzervativne prilike u Kini bilo nezamislivo, jer su nomadski narodi severa (preci Mongola recimo, i drugi) smatrani nižom rasom od kojih Kinezi moraju da se izoluju i prime što manje uticaja.
Kada je shvaćen značaj i prepoznata vrednost konjice kineski kraljevi započeli su ratove radi kontrolisanja zemalja sa najboljim uzgajanim konjima. Na ceni su posebno bili velike i snažne centralnoazijske rase konja koje su se gajile u severnim i zapadnim delovima Kine. Tamo gde ranije nije bilo uzgajanih konja mnoga plemena isterana su sa svoje zemlje kako bi se obezbedili pašnjaci za kraljevske konje. Klima i vlažni uslovi koji su vladali u dolini reke Jangce bili su međutim nepogodni za gajenje konja poteklih sa zelenih pašnjaka zapadnih stepa, pa je kineskim vojskama uvek nedostajalo dobrih konja. Zbog toga je uvoz bio jedino rešenje, ali jedini “dobavljači” mogli su biti upravo stepski narodi protiv kojih su Kinezi ratovali i od kojih su se branili.
Tipične kineske rase konja koje su začete u ovom periodu odlikovale su se, za razliku od konja iz stepa, kratkim nogama i veoma jakim grudima. Neka preterana brzina se nije mogla očekivati od ovavke rase, ali zato jesu snaga i izdržljivost.
Kada je konjica postala sastavni deo vojske svake kineske kraljevine konjanici su iskombinovali opremu stepskih ratnika-konjanika, koji su najčešće bili strelci na konju, sa opremom pešaka koja je imala dugu tradiciju u Kini. Tako i kod kineskih konjanika vidimo uvođenje lamelarnih prsnika od kombinacije kože, bronze i gvožđa. Teški čelični kaputi nisu korišćeni jer su bili preteški za jahanje. Takođe, konjanički oklopi su najčešće bili bez rukava i štitnika za ramena kako bi gađanje lukom i strelama bilo što lakše. Omiljeno oružje kineskih konjanika bila je dugačka gvozdena sablja - zibejidao.
