RAZVOJ BALISTI U KLASIČNOM DOBU
Neki od najstarijih tipova balisti zvali su se oksibeli u staroj Grčkoj. Oksibeli su vremenom rasli i povećavali se u dimenzijama i snazi, jer je torziona sila omogućavala skladištenje više potencijalne energije, pa je i luk morao biti veći i deblji, baš kao i što je projektil morao imati veću masu kako bi se ova potencijalna energija iskoristila u potpunosti. Najstariji vid “prave” baliste izumljen je oko 400. godine p.n.e. I to na Sirakuzi, grčkoj koloniji na Siciliji, za vreme vladavine čuvenog tiranina Dionizija.
Grčka balista ovog poznog perioda klasike bila je prevashodno opsadno oružje. Sve komponente koje se nisu pravile od drveta prevozile su se teretnim kolima. Zatim se balista sklapala na licu mesta (blizu samog bojnog polja ili utvrde koja se opsedala) primenom lokalnog drveta. Neke baliste su se postavljale unutar pokretnih velikih opsadnih kula ili na bokovima i na začelju vojske na bojnom polju.
Iako je bila dosta korišćena i ranije tek su Filip II Makedonski a naročito njegov sin Aleksandar (Veliki) doprineli razvoju baliste i njenom priznavanju kao veoma opasnog i korisnog ratnog oružja. Aleksandar Veliki je na primer sa velikom umešnošću koristio baliste kao artiljerijsko oružje u svojim čuvenim bitkama koje je, između ostalog, zbog balisti i uspevao da dobije.
Baliste tokom Rimskog doba koristile su manju municiju, i nisu mogle da ostvare jači udar pri pogotku, pa se danas smatra da su one više korišćene kao oružje protiv žive sile, dakle protivničkih vojnika, ili eventualno za razaranje nekih slabijih građevina. Nepreciznije ali moćnije oružje poput onagera-divljeg magarca (vrsta katapulta) ostvarivalo je veću silu udarca pa je moglo bolje da se iskoristi protiv drvenih palisada, kamenih zidina ili ojačanih građevina.
Prednost balisti u odnosu na neke druge tipove opsadnih sprava bila je u tome što su one lako mogle da se modifikuju tako da ispaljuju i oble i šiljaste projektile, omogućavajući ratnicima koji je koriste (članovima opsadnih trupa) da se lako prilagode preovlađujućoj situaciji na bojištu u datom trenutku (gađanje ljudi ili gađanje građevina).
Kako je uloga artiljerije na bojnom polju postajala sdve bitnija i sofisticiranija, javio se izum univerzalne spojnice koja se nameštala na balistu i koja je omogućavala ratnicima oko baliste da promene putanju i smer ispaljivanja projektila iz baliste, bez dugotrajnog procesa rasklapanja i ponovnog sastavljanja cele sprave.
