BALISTA - POJAM I POREKLO
Balista je reč latinskog porekla (ballista) koja je imala još starije grčko poreklo βαλλίστρα – ballistra, što u sebi sadrži koren reči βάλλω ballō—”bacati”. Odnosi se na staro (anti)opsadno i bacačko oružje na daljinu kojim se izbacuje veliki projektili (uglavnom u obliku strela) na udaljenu metu.
Najstarije spominjanje baliste u književnosti jeste ono iz Biblije, gde se njen izum pripisuje hebrejskom kralju Uzaji (Uzziah) koji je živeo u 8. veku p.n.e. Tamo se kaže da se ovakvo oružje postavljalo na uzvisine i na utvrde da izbacuje strele i kamenje i da je ono “jako pomagalo” kralju da hebrejske gradove ne osvoji nijedan strani zavojevač. Tačan i precizan mehanizam ove hebrejske (pre će biti asirske) baliste nije utvrđen.
Oružje koje ovde želimo da opišemo razvijeno je od starijih tipova grčkih oružja u obliku velikih lukova i zasnivalo se na različitim mehanikama rada. Glavni princip rada baliste sadržao se u primeni dve poluge sa torzionim (uvrtenim) oprugama umesto luka. Opruge su se sastojale od od nekoliko debelih i dugačkih traka uvrtene kože. Starije varijante baliste bacale su teške strele ili oble kamene projektile različitih veličina, i to uglavnom tokom opsadnog ratovanja.
Takva “klasična” balista razvila se kasnije u manje streljačko oružje, škorpion, kao i u polibolos.
Najstariji tipovi balisti u starom Rimu razvijeni su od dva tipa još starijih grčkih bacačkih oružja koja su se zvala oksibel i gastrafetes. Gastrafetes (“trbušni luk”) je bio u stvari ručno držeći samostrel. On je imao kompozitni luk i razapinjao se tako što se prednji deo oružja zabijao u zemlju a zatim se struna povlačila nogom, gde je klizni mehanizam upinjao u stomak strelca. Kada se oružje uspešno zapelo stavljala se strela ili projektil, gde je poluga sprečavala strunu da opali. Time se dobijalo oružje kojim je mogao da rukuje čovek prosečne snage a koje je sa svoje strane moglo da probije i najoklopljenijeg protivnika.
Oksibel je, za razliku od gastrafetesa, bio veće i jače konstrukcije za koju je bilo potrebno vitlo (ručica, poluga i mehanizam) i koje se postavljalo na tronožac. Ono je naravno ispaljivalo projektile nešto sporije ali je zato probojnost bila veća i moglo je da se koristi kao opsadno oružje, za razbijanje kapija i utvrda.
Izumom torzionih opruga napravljena je prva “prava” balista koju ovde opisujemo. Prednost nove tehnologije (torzionog mehanizma u odnosu na razapinjanje luka) bilo je brže, pa tako i snažnije otpuštanje sistema i projektila. Na taj način su projektili bacani na veće daljine, i to većom brzinom, pa im je probojnost bila znatno uvećana.
