DAO - KINESKI NOŽEVI I SABLJE
Dao je kategorija jednosečnih kineskih oružja, to jest noževa i sablji, koje se prvenstveno koriste za posecanje i odsecanje (eng. slashing and chopping). Na Zapadu se ovakve vrste oružja nazivaju i “široka sečiva” jer neke varijante zaista imaju neuobičajeno široke delove oštrice. Široka sečiva su se međutim pojavila znatno kasnije dok se u Bronzanom i Gvozdenom dobu javljaju uska i tanka dao sečiva. U Kini se dao smatra jednim od četiri glavna tipa naoružanja, pored guna—motke, kianga-koplja i jiana-mača. Po ovoj podeli dao se naziva “generalom sveg oružja”.
Dao je u suštini opšti naziv za oružja sa jednom oštrom ivicom, a u užem smislu, i u svakodnevnom govoru odnosi se na obični nož. Pojam “dao” se može naći i u nazivima dugačkog oružja na motkama, poput pudoaoa i guan daoa, zbog oblika sečiva na njima, u vidu dužeg noža ili kratkog mača.
Dao se menjao i razvijao tokom vekova, ali je i zadržavao određene opšte karakteristike koje se nisu menjale još od Bronzanog doba. Na taj način možemo reći da su dao oružja ustvari noževi i sablje sa blago zakrivljenom oštricom koje imaju jednu naoštrenu ivicu, iako je često vrh sablje naoštren sa obe strane nekoliko prvih santimetara. Blago zakrivljenje omogućava vrlo efikasno zamahivanje i posecanje.
Balčak to jest drška sablje je ponekad klinasta i zakrivljena na suprotnu stranu od oštrice, što omogućuje bolji hvat kod nekih poteza. Drška se obično obmotava žicom da ne bi klizila. Ona takođe može biti probušena ili imati alku na vrhu da bi se dodala perjanica ili konopac.
Štitnici su obično u obliku diska, sa ispupčenim oblikom, kako bi se sprečila kiša da prodre u kanije kada je sablja usukana i da bi se sprečila krv prljanje drške krvlju. Ponekad se štitnici prave od tanjeg metala u obliku slova S, gde donji krak krive štiti zglob mačevaoca. Dao veoma retko ima kratki obični štitnik kao jian, ali postoje i takvi primerci.
Najranija dao sablja potiče iz Šang dinastije, iz Bronzanog doba razvoja Kine i tada je zvana zibeji dao—ravni nož sa jednom naoštrenom stranom. Na početku su ovakva oružja bila izrađivana od bronze (koja, sa svoje strane, možda potiču i od kamenog oružja praistorije) a kasnije naravno od gvožđa i čelika jer je već u Periodu zaraćenih država veština obrade metala bila dovoljno uznapredovala da bi se kontrolisao sadržaj ugljenika u gvožđu.
Kineske sablje iz Gvozdenog doba, gvozdeni zibeji dao, bile su dugačka oružja, preko jednog metra dužine, sa relativno uskim sečivom koje je imalo sasvim blago (gotovo neprimetnu krivinu). Donja strana zibeji daoa bila je naoštrena, a vršak se sužavao tek na samom kraju, i blago krivio nagore. Značajna vizuelna i funkcionalna karakteristika je takođe bio veći metalni prsten na jabučici drške koji je služio za kačenje oružja za pojas ratnika (konjanika).
Takve gvozdene sablje najlakše možemo zamisliti kao veoma dugačke noževe. U Evropi tog perioda postojalo je jedno oružje koje je imalo veoma sličan izgled i funkciju i zvalo se makaira, popularno takođe najviše među konjanicima. Zanimljivo je da se kod kraćih primeraka dao sečiva (noževa) primećuje zakrivljenje unapred, baš kao i kod evropskih jednosečnih oružja, makaire, sike, romfaje, falksa itd...
Dao u najranijem dobu nije bio toliko čest kao jian na bojištima, ali je postao popularan tokom uvođenja konjice, što se desilo za vreme mlađeg Gvozdenog doba, kako smo već opisali. Razlog za ovo leži u boljoj funkciji posecanja i relativno lakoj upotrebi. Govorilo se da je potrebno tek nedelju dana vežbe da bi se ratnik izveštio u primeni dao sablje, dok je taj period kod jian mača iznosio i do godinu dana.
Ubrzo je i pešadija uvidela prednosti dao sablje pa je ona zamenila jian i kod ovog roda kineske vojske.
