KELTSKA KONJICA U GVOZDENOM DOBU
Kelti su bili poznati po svojoj ratničkoj i divljoj prirodi, što je u kombinaciji sa dugom tradicijom konjaništva stvaralo preduslove za javljanje čuvene i zloglasne keltske konjice u Gvozdenom dobu Evrope. Keltska konjica je bila poznata po tome što je bila često sastavljena od velikog broja jahača, ali pritom i brza, koristeći zasede i prepade da pobedi neprijatelja. Neprijatelji Kelta, poput Rimljana i drugih italskih naroda imali su poseban naziv za keltsku konjicu - Londo Epatoi, “divlji jahači”.
Rimski istoričar Tacit zapisao je da snaga Kelta leži u njihovoj pešadiji, ali da plemena često imaju i snažnu podršku konjice. U starijim vekovima Kelti su više koristili dvokolice, ali sa opadanjem vrednosti i efikasnosti dvokolica u ratovanju širom sveta isto se desilo i među Keltima, prvo onima iz Galije, pa nešto kasnije i u Britaniji, gde je konjica najkasnije usvojena i primenjena. Konjica Kelta se među Rimljanima uglavnom opisuje kao čarkaška, i pritom su Rimljani oduvek priznavali da su Kelti bili neuporedivo bolji jahači od južnih naroda.
Kelti su jahali na osedlanim konjima. Poseban tip sedla, nazvan galsko sedlo, omogućavalo je udobno i sigurno jahanje, a takođe i snažan oslonac za probodne udarce dugačkim kopljem. Za Keltsku konjicu možemo reći da je po opremi bila negde između prvobitne lake konjice sa zadacima izviđanja i gonjenja razbežalog neprijatelja, i oklopljene konjice Bliskog istoka iz mlađeg Gvozdenog doba. Zbog toga su Kelti svoje konjanike slali na veoma raznovrsne zadatke, a nije bio redak slučaj da keltska konjica primi na sebe pun udar protivničke pešadije, niti da napadne istu.
Jahanje u vojnom odredu Kelta međutim nikada nije bilo uređeno i organizovano, pa keltska konjica nije mogla imati probojnu moć kao konjice nekih drugih vojski sveta. Nju su činili plemići koji su sebi mogli da priušte konja i solidnu vojnu opremu. Pored koplja takvi ratnici nosili su i dugačke mačeve, a u boju su često skakali sa konja i prihvatali borbu na zemlji. Osim toga, pripadnici ovog glavnog tipa keltske konjice bili su opremljeni šlemovima, najčešće tipa Montefortino, kao i oklopima za telo. Puni pločasti prsnici iz perioda Halštata su u periodu La Tena zamenjivani prstenastim i verižnim oklopima.
Pored ovog osnovnog tipa konjice koju su sačinjavali pripadnici keltskog plemstva, postojala je i obična laka konjica u čije su redove ulazili slobodni Kelti koji su sebi mogli da priušte konja, ali koji nisu poticali iz plemenitih porodica., kao i mladići željni dokazivanja. Konjica ovog lakog tipa nazivana je Akus Eporedoi (Brzi jahači). Takvi jahači su tek morali sebi da stvore ime u zajednici i među ratničkom elitom. Oni su bili naoružani dugačkim kopljem i džilitima, možda i kraćim bodežom.
Od “poluteške” keltske konjice razlikovali su se po tome što, osim štita nisu nosili nikakvu zaštitu za telo, u vidu šlemova ili oklopa. Njihov zadatak na bojištu bilo je da uznemiravaju i čarkaju redove neprijatelja sve dok glavnina keltske vojske, pešaka i težih konjanika, ne krene u napad. Takođe su vršili kurirske i izviđačke zadatke. To su uglavnom bili mladići vešti u jahanju koji će vremenom, ako se dokažu i prežive u nekoliko vojnih sukoba, preći u redove glavne keltske konjice.
Zanimljivo je primetiti da su Kelti i svojim konjima pridodavali zaštitnu vojnu opremu. Naročito je značajan primerak bojne maske za glavu konja koja je nađena u Britaniji, sa sve ugrađenim bronzanim rogovima. Takav krajnje neobičan komad ratne opreme za konja nazvan je Torsova maska i danas se čuva u Nacionalnom muzeju Škotske. Torsova maska urađena je u istom latenskom stilu kao i čuveni Batersi i Vandesvort štitovi. Datira se na 200. godinu p.n.e.
Keltski konjanici su bili čuveni kao plaćenici, prvo u vojsci Kartaginjana, a zatim i u vojskama Rima u različitim periodima razvoja.
