KELTSKE DVOKOLICE
Početkom Latenskog perioda ratovanje se odvija u manjem obimu, i to između grupa elitnih ratnika, na dvokolicama. Ovakvo ratovanje nalikuje na opise bitaka iz Homerove Ilijade, što bi značilo da su Kelti sa oboda Evrope vojno i tehnološki zaostajali za starim Grcima par vekova. Tako na primer, uprkos činjenici da su dvokolice izbačene iz primene iz većeg dela Evrope u 3. veku p.n.e. Julije Cezar otkriva u svom pohodu na Galiju i Britaniju da su one glavni element ratovanja u Britaniji.
Dvokolice u Gvozdenom dobu Britanije korišćene su tako što su ratnici sa ovim mobilnih platformi bacali džilite na neprijatelje, a zatim bi u jednom trenutku skakali sa njih i borili se na zemlji. U svoja vozila su se ratnici vraćali u slučaju bekstva ili prekida borbe, radi odmora ili obnove oružja. Prava konjica korišćena je samo za izviđanje i čarkanje. To dosta nalikuje ratovanju u Trojanskom ratu, vekovima ranije. Za Gale iz središnje Francuske se kaže da su i oni ranije koristili dvokolice ali da su ih odbacili u doba Galskih ratova.
Keltske dvokolice, koje su na galskom nosile naziv karbantos, bile su bige (sa dva upregnuta konja), i merile otprilike dva metra širine i četiri metra dužine. Naplatak na točku od gvožđa napravljen od jedngo komada metala verovatno je bio keltski izum. Pored gvozdenih naplataka i drugih gvozdenih dodataka za točkove i platformu, dvokolice su pravljene od drveta i upletenog pruća. U nekim primerima gvozdeni prstenovi ojačavali su drvene spojnice.
Drugi keltski izum bila je slobodno pokretljiva glavna osovina koja je visila sa platforme pomoću konopaca. Ovaj izum je preuzet sa običnih kola. Time se dobijala mnogo udobnija vožnja na neravnom terenu.
Britanske dvokolice su bile otvorene spreda. Julije Cezar daje najznačajniji očevidni opis britonskog dvokoličarskog ratovanja: “Oni prvo izvezu svoje dvokolice u svim smerovima i bacaju džilite, i generalno poremete bojni poredak neprijatelja bukom i strašnom pojavom svojih vozila. Tada skaču sa dvokolica i kreću u brobu na nogama. Vozari se za to vreme udalje dvokolicama od bitke i postave se tako da njihovi gospodari mogu u opovlačenju brzo da uskoče na platforme i pobegnu ako su nadjačani. Na taj način oni u bitkama spajaju brzinu konja sa čvrstinom pešadije. A svakodnevnom praksom i vežbom, njihovi se ratnici u toj meri veštiza upravljanje dvokolicama da mogu da ih voze po strmom i kamenitom terenu, da zaustave konje pri punoj brzini, i da se okrenu u treptaju oka, da se popnu u punom trku na osovinu, zajašu konje, a zatim da se vrate nazad….
Dvokolice su igrale bitnu ulogu u keltskoj mitologiji, od čega su nam poznati fragmenti irske mitologije najviše. Takve bojne dvokolice vozio je irski mitski junak Kuhulin. Dvokolice su bile i značajan objekt u verskim i drugim kulturnim ceremonijama Kelta. Sa njih su se vođe obraćale narodu. Značajniji ratnici sahranjivani su sa svojim dvokolicama, u skladu sa verovanjem Kelta da će im pogrebni predmeti koristiti u sledećem životu.
