VERIŽNI OKLOP KELTA
Najstariji primerak verižnog oklopa pronađen je u pogrebnoj lokaciji keltskog poglavice u mestu Cijumesti, današnja Rumunija. Njegov izum se generalno pripisuje Keltima, ali postoje primeri etrurskog načina izrade oklopa koji potiče iz par decenija ili vekova pre rumunskog primerka, a koji podseća na verige. Dakle, nije sasvim utvrđeno poreklo verižnog oklopa, ali mi ćemo usvojiti pretpostavku da su to bile domorodačke kulture Alpa i severne Italije u Gvozdenom dobu.
Verižni oklop je kao preteču i neposredni uzor imao već opisani prstenasti oklop Kelta, ali se ne sme zanemariti ni uticaj ljuskastog oklopa jer su to sve načini izrade oklopa kod kojih se ne koristi jedan puni neprekidni materijal, već mnogo sitnih sastavnih delova.
Verižni oklop se tako iz Gvozdenih kultura Evrope proširio pre svega na istok i jug, ka Tračanima i Skitima i dalje, sve do Kine, zatim u Persiju do Egipta, dok su od Kelta ovu tehnologiju brzo preuzeli i dalje razvili njihovi kasniji najveći neprijatelji - Rimljani.
Verižni oklop je ostao u primeni sve do 21. veka! kao deo specijalizovane vojničke opreme protiv proboda hladnim oružjem, zatim sastavni deo nekih specijalnih tipova rukavica, za neka posebna ronilačka odela (protiv ujeda ajkula), i u brojnim drugim oblastima života i rada.
Primena verižnog oklopa dostigla je međutim vrhunac u Srednjeg veku. Veruje se da je vojska Rimske republike prvi put došla u kontakt sa verižnim oklopom u mnogobrojnim borbama protiv Gala u podalpskoj Galiji na severu Italije. Rimljani su prisvojili ovaj inovativni način oklopljivanja svojih vojnika u galijama u vidu lorike hamate - rimskog verižnog oklopa, koja je korišćena kao primarni vid oklopa tokom čitavog Carskog perioda. Od Rimljana su zatim verižni oklop preuzeli brojni varvarski narodi i njihove vojske na nerazvijenim obodima Evrope, preko kojih je ovaj tip oklopa preživeo do Srednjeg veka.
Postoje brojni nalazi verižnog oklopa iz Gvozdenog doba Britanije recimo. Tamo su nađene na primer verižne pregače u nalazištu na Somersetu, koje se datiraju na prvi vek nove ere. Način izrade veoma sliči rimskoj lorici hamati, iako drugi primerci pokazuju da su postojali i obrasci sa prstenovima manjim od 6 mm, kako zakivanim tako i zašivanim (u vidu dugmeta). Kelti su od samog početka koristili najprostiji način verižanja, gde se jedan metalni prsten spaja sa četiri susedna, mada su postojali i drugi načini i tehnike.
Što se Kelta tiče, samo su ratnici višeg statusa nosili verižni oklop. Veština i materijal potreban da se izradi jedna verižna košulja bio je nedostižan za mnoge. Keltski verižni oklop sastojao se od dva dela. Prvi deo bile su same verige - međusobno spojeni metalni prstenovi koji čine mrežu.
Kelti su ove prstenove izrađivali na dva načina - sečenjem krugova od metalnih pločica, ili savijanjem debljih metalnih žica, gde je drugi način bio jednostavniji ali davao oklop slabijeg kvaliteta. Prečnik prstenova bio je od 0,8 do 1 cm, iako postoje primerci sa prstenovima i od 2 cm.
Drugi deo verižnog oklopa činila je postava na koju su se verige ustvari zakivale. Kelti su u ovom smislu koristili svoje standardne halje od vune, kao i štavljene kože. Korišćen na ovaj način, verižni oklop pružao je dobru zaštitu od posekotina i proboda, i smanjao efekte povreda od tupih predmeta.
