KELTSKI BODEŽI
Pored dugačkih mačeva koji su veoma prepoznatljivi, Kelti su koristili i kraća sečiva, obično kao pomoćna oružja u borbi, kao ritualne i simbolične predmete, ili kao grobne žrtve i darove bogovima. Do danas je otkriven veliki broj bodeža različitih tipova i oblika iz Gvozdenog doba centralne Evrope, od kojih su mnogi predstavljeni samo jednim primerkom. I pored toga postoje neki značajniji tipovi za koje je otkriveno mnoštvo primeraka širom Evrope, kako na kontinentu tako i na ostrvima (Britaniji, Irskoj…). Jedan od veoma značajnih tipova keltskih bodeža naziva se antropomorfni, zbog karakterističnog oblika drške.
Generalno se može reći da su se keltski bodeži razvili od bronzanih antenskih mačeva iz Kulture polje sa urnama. Tako su nastali gvozdeni antenski bodeži, a zatim i brojni maštoviti derivati ove preteče, sa drškama i sečivima brojnih zanimljivih oblika. Iako je sečivo pravljeno od gvožđa, bodeži gvozdenog doba Kelta (Halštat i Laten) često zadržavaju bronzane drške, a obično imaju i bogate dekoracije od zlata, srebra, i drugih dragocenih ili ukrasnih materijala.
KELTSKI ZLATNI BODEŽ - Tako je na primer u grobu jednog keltskog princa iz Hohdorfa pronađen bodež velike vrednosti, sa dekoracijama od korala na drškama i kanijama. Taj primerak ima dužinu od 40-ak centimetara. Drška ovog bodeža ima antenske nastavke umesto jabučice i ukrase napravljene od 100 grama zlata. Bodež je ležao na desnom boku ratnika. Drška je bogato dekorisana linijama po površini.
PEŠIJERA BODEŽI - Jedan od osnovnih tipova bodeža u gvozdenom dobu Evrope bio je pešijera ili riblji bodež koji je svoj naziv dobio svog karakterističnog oblika koja njegova drška tvori, zajedno sa sečivom, poput riblje konture, sa repom. Ovakvo oružje javljalo se i u Mračnom dobu Grčke, a takođe i među gvozdenim kulturama Balkana. Zbog toga možemo reći da su pešijera bodeži bili osnovni tip sečiva na širem području Evrope u gvozd. doba, pre svega za svakodnevnu upotrebu (za “kuhinjske noževe”) ali i za bojne bodeže.
Drška pešijera bodeža pravljena je od drveta, kosti ili rožnjaka, sečivo je bilo usko, često sa paralelnim ivicama, i dvostruko naoštreno. Drška je spajana sa sečivom pomoću zakivaka na umetnom jezičku. U Evropi je ovaj bodež imao podjednaki značaj i funkcije kao akinaki u Aziji istog doba. Pešijera bodeži su bili kraća sečiva, sa dužinom koja je retko kada prelazila 30 cm.
KELTSKI NOŽEVI - Pored ovih dvosečnih noževa i bodeža javljaju se i jednosečna sečiva, odnosno pravi noževi u užem smislu. Ovakva oružja imala su veoma široka i trapezasta sečiva, i obično su pravljena od jednog komada, odnosno drška je bila od istog metala kao i sečivo. To je uglavnom bilo gvožđe, mada ima i legura gvožđa i bronze.
Danas se pretpostavlja da su keltski noževi uglavnom imali versku i ritualnu funkciju, i da nisu često nošeni u boj jer je sa njima bilo dosta teže probadati nego sa tipičnim bodežima. Antenska drška ovog tipa oružja je svedena, obično u obliku prave šipke ili trozubaste jabučice. Na njima se često mogu videti i pločice u obliku diska.Između drške i sečiva nalaze se kratki krstasti štitnici, sa vrhovima u obliku kvržica.
ANTROPOMORFNA KELTSKA SEČIVA - Većina ljudi na spomen keltskog oružja istog trenutka zamisli dugački masivni predmet sa drškom u obliku ljudske figure i kratkim sečivima u obliku izduženog lista. Videćemo u ovom opisu oružja civilizacije Kelta da se takvi predmeti preciznije klasifikuju u bodeže, jer im dužina nije prelazila preko 50-ak cm. Antropomorfni bodeži su nestali iz primene pred kraj Latenskog perioda i više se ne javljaju u metalurgiji Evrope. Zanimljivo je znati da su antropomorfi bodeži poslužili kao uzor za oblik legendarnog mača Ekskalibur, koji se javlja u mitovima i legendama o Arturu, britonskom (keltskom) junaku Britanije iz Srednjeg veka.
Antropomorfna sečiva su dakle imala dršku u obliku svedene, a ponekad i gotovo apstraktne ljudske figure sa raširenim rukama. Takvi bodeži razvijeni su od tipično antenskih sečiva, gde su spiralne antene dobile nešto artikulisaniji oblik. Sečivo je obično imalo oblik izduženog lista ili šaranovog jezika, gde je gornji deo sečiva bio deblji, da bi se negde od polovine naglo sužavao, a zatim dodatno sužavao pri vršku. Drška je spajana sa sečivom preko ramena, ne štitnika, i to uglastih dubokih ramena. Ovakvi bodeži nošeni su u kanijama, podjednako kvalitetno izrađenim.
U Bronzanom dobu Evrope postojali su mačevi ovog oblika, pa se ne isključuje mogućnost da su antropomorfni bodeži nastali upravo od keltskih mačeva tog tipa (”šaranov jezik”). Većina anotropomorfnih bodeža pronađena je u grobovima keltskih plemića i bogato je ukrašena, često i plemenitim metalima. U takvo oružje spada i čuveni zlatni bodež iz Hohdorfa.
LEPTIRASTI BODEŽI - Poslednji “tip” keltskih bodeža koje ovde opisujemo služi više kao svojevrsni estetski i umetnički kuriozitet. Drška leptirastih bodeža pravi karakterističan “dvokrilni” oblik koji liči na leptira, pa otud i naziv. Nije otkriveno mnogo primeraka ovog oružja, pa ne možemo govoriti o nekom značajnijem tipu oružja. Zbog svoje lepote i zanatske vrednosti sasvim je sigurno da su leptirasti keltski bodeži korišćeni isključivo za prikazivanje na ceremonijama. Jedan leptirasti bodež otkriven je u Berkširu, Engleska i potiče čak iz doba Halštata, oko 600. godine p.n.e. Napravljen je od legure gvožđa i bakra i ima prelepu dršku od livene bronze. Ukrasne pločice su verovatno nekada davno imale i šare u vidu insekata izrađene od korala. Dužina sećiva je 28 cm. Danas se čuva u Britanskom muzeju istorije.
