KELTSKA METALURGIJA
Kelti su bili jedni od prvih evropskih naroda koji su primili znanje dobijanja i obrade gvožđa sa istoka, i do trenutka kada su ostvarili kontakt sa razvijenim civilizacijama juga, poput Rima, Kelti su već imali sasvim razrađene metode za dobijanje visoko kvalitetnog oružja kao što je to bio dugački mač, mač koji je bio dobro balansiran, istrajan i oštar. Kelti su štaviše smatrani majstorima za gvožđe, sa čijom je proizvodnjom poistovećena njihova kultura. Zbog toga se halštatska i latenska epoha nazivaju gvozdenim dobom Kelta. Oni su toliko uticali na susedne narode da dobar broj latinskih reči koji se odnosio na oružje potiče od Kelta, poput gladijusa, najtipičnijeg rimskog mača.
Najpoznatiji keltski predmeti od gvožđa bili su, pored oružja naravno, ogrlice-torkvine, posude i lonci, kao i druge vrste nakita.
Prerada gvožđa se u mnogim vidovima razlikuje od proizvodnje bronze. Za razliku od ruda bakra i kalaja, potrebnih za dobijanje bronze, rude gvožđa nalaze se gotovo u svim delovima Evrope. Posle relativno jednostavnog dobijanja rude sledi komplikovaniji postupak posle kog gvožđe mora biti spremno za obradu. Ovde se javljaju znatni troškovi. Ruda prvo mora da se istopi u tzv. visokoj peći, visine 1,5 metara i napravljenoj u obliku valjka ili kupe. U njoj se procesom topljenja lako topljiva šljaka odvaja od sunđerastog gvožđa, jest pravog metala.
Dobijanje čistog gvožđa zahteva višestruko ponavljanje procesa topljenja, kojim se otklanjaju i poslednji ostaci šljake. Za dobijanje izuzetno velike temperature potrebne su ogromne količine drvenog uglja, što dovodi do masovnog krčenja šuma. Ovaj skup postupak konačno dovodi do željenog sirovog gvožđa, koje se prodavao među keltskim zajednicama u komadima koji bi danas merili oko 10 kg.
Keltski kovači su od tog materijala izrađivali veoma raznoliko oružje poput mačeva, kopalja i strela, kao i svakodnevne alatke visokog kvaliteta. Gvožđe je presudno uticalo na širenje kulture Kelta jer su njihovi mačevi bili oštriji a plugovi bili u stanju da dublje zaoru plodno tlo.
Pored gvožđarstva Kelti su istovremeno zadržali i veštine obrade drugih metala, kao i drugih zanata. Uprkos tome što su bili majstori u metalurgiji Kelti se nisu opterećivali da postignu savršenstvo, i bio je čest slučaj da njihovi predmeti sadrže nedostatke i mane. To je ujedno bio i nus proizvod omasovljenja gvozdene metalurgije.
Već u 8. veku p.n.e. gotovo svako, pa i najizolovanije keltsko pleme Evrope, poznavalo je tehnike dobijanja i obrade gvožđa. Mnoga od njih nisu težila da svojim ratnicima obezbede što kvalitetnije oružje, već što veći broj komada, pa su tako Rimljani često primećivali da se u boju protiv nekih keltskih plemena mačevi njihovih protivnika savijaju još prvi prvom udarcu i da ih keltski jurišnici u trku ispravljaju udarcem nogom po sečivu. Dakle, primerci keltske metalurgije obuhvatali su kako visokokvalitetne proizvode, tako i one slabijeg kvaliteta namenjenih širokom sloju ratništva.
Keltski gvožđari su u prvim vekovima Gvozdenog doba (1000-800 god p.n.e.) stekli reputaciju čarobnjaka a njihovi proizvodi su smatrani magičnim predmetima jer je obične ljude naviknute na kamen, mesing i bronzu nova tehnologija istovremeno oduševljavala i plašila. Kako je Gvozdeno doba trajalo tako je i došlo do buma i vrhunca u korišćenju gvozdenih ruda negde u 4. i 3. veku p.n.e. To doba koincidira sa najvećim umetničkim dometima keltske metalurgije. Keltske zanatlije iz mlađeg gvozdenog doba bili su čuveni po svojoj veštini da rade sa najtanjim slojevima gvožđa.
U dobu masovne izrade gvozdenih predmeta Kelti su uglavnom koristili kovano gvožđe, sa niskim procentom ugljenika, što znači slabijeg kvaliteta. Ovakav materijal se po mnogo čemu slabije kotira od bronze, i nije imao onaj sjaj čelika, već prljavo sivu i zelenu boju. Sečiva od ovakvog materijala nisu dugo zadržavala oštrinu, ali su imala tu nesrazmernu prednost da se nisu lomila. već samo savijala pod pritiskom. Zbog toga je svako gvozdeno sečivo moglo lako da se prepravi i naoštri. Kovano gvožđe se pored toga lako seklo, oblikovalo i pretapalo, pa su od njega masovno pravljeni i drugi delovi ratne opreme, poput opreme za konje, oklopi, delovi za štitove itd.
Za izradu jednog gvozdenog mača boljeg kvaliteta keltskom zanatliji bilo je potrebno oko mesec dana rada, a za izradu šlema i po par meseci do godinu dana.
Kao i mnogi drugi gvozdeni narodi i Kelti su imali svog boga kovača kao jednog od glavnih božanstava. Njegova imena bila su Gofanon, Goibniu i Gobanos, u zavisnosti od plemena. Njegov značaj proisticao je iz važnosti kovača u keltskom društvu jer je stvaranje oštrih predmeta od gvozdene rude smatrano magičnom veštinom.
