BACAČKO ORUŽJE KELTA
Danas nije baš sasvim jasno u kom su stepenu Kelti koristili lukove i strele u svom ratovanju. Oko ovog pitanja ne postoji baš mnogo arheoloških dokaza, iako su (mnoge) gvozdene glave za strele otkrivene na nekim keltskim lokalitetima, poput onog u Alesiji, tadašnjoj Galiji. Dokazi za korišćenje praćki su međutim nešto brojniji i uverljiviji jer su pronađene brojne zalihe i skladišta oblikovanog kamenja za praćke na nekoliko utvrđenih brda u Francuskoj i Britaniji. Najistaknutiji nalazi jesu oni kod Devičanskog zamka u Dorsetu.
Nalazi projektila u utvrđenim naseljima Kelta ukazuje nam na to da su Keltski ratnici ovo oružje pre svega koristili za odbranu svojih položaja, i da su praćkaši pri tome imali veoma važnu ulogu. Pažljivi raspored i oblik utvrđenih barikada na ulazima u keltska naselja smišljeno su isplanirana tako da omoguće što bolje dejstvo ovog konkretnog oružja i ovog tipa vojne jedinice. I pored toga, primena praćki i praćkaša ne pojavljuje se često, ako i uopšte, o sukobima i ratovima koji su Kelti vodili međusobno, kao i sa drugim narodima i vojskama.
Objašnjenje se verovatno može naći u tome što je praćka bilo oružje na daljinu i nije se smatrala naročito “ponositim” i “slavnim” oružjem. Bez obzira na to, projektili iz praćki masovno su korišćeni kada je nužda to nalagala, u trenucima kada ratnička čast i ponos nisu imali mnogo veze sa pukim preživljavanjem u bitci.
Gali su imali poseban naziv za praćkaše - josati. Istorijski posmatrano, josati nisu čak ni morali biti Kelti, već recimo Germani ili Dačani koje su keltski gospodari unajmljivali. To su uglavnom bili veoma mladi ratnici, dečaci još uvek neuvežbani niti dovoljno jaki za borbu sa kopljem i mačem. To su često bili obični pastiri koji su ionako od malena vežbali da koriste praćke radi lova i odbrane stada.
Kako su keltski praćkaši i strelci dejstvovali? Salve projektila iz ovih oružja ispaljivane su u trenutku kada bi se protivnik primakao na odgovarajuću udaljenost. Pri ovome naravno nije svaki praćkaš ili strelac tražio “svoju” metu, već su projektili ispaljivani nasumično, na masu neprijatelja u pokretu. Zanimljivo je da Kelti od svojih strelaca i praćkaša nisu zahtevali da se bore u trenutku kada dođe do bliske borbe. Oni čak nisu ni računati u ukupan broj ratnika na koje je jedan galski vođa mogao da računa!
Tako je na primer galski vrhovni ratni zapovednik Vercingetoriks pozvao sve strelce koji žive u Galiji da mu se pošalju i pored toga što je već imao nekoliko desetina ratnika na raspolaganju prilikom rimske opsade njegovog grada Avarikuma. Ovaj vođa koristio je strelce da odbrani i druga galska utvrđenja ali su Rimljani na kraju prevladali. Moguće je stoga da su strelci često, ako ne i uvek, dolazili kao plaćenici iz srodnih plemena. Galski ratnici međutim nisu koristili ni praćke ni lukove sa strelama i ova oružja smatrali su nečasnim.
U ovom ratničkom etosu dosta toga podseća na stavove starih Grka. Jedan od razloga što su dalekometna oružja smatrana nečasnim jeste taj što nijedan ratnik nije mogao sa sigurnošću da potvrdi i da se pohvali ubistvom neprijatelja. Svi pali neprijatelji od kamenja i strela bili su “uzgredna šteta” na koju niko nije polagao pravo.
