KELTSKA KOPLJA U GVOZD. DOBU
Iako je mač ono oružje koje je bez ikakve sumnje najsnažnije povezivano sa Keltima, najčešće oružje na bojištima Gvozdenog doba bilo je koplje. Kopljem je moglo da se probada iz blizine, ili je ono moglo da se baci na neprijatelja sa distance. Njega su koristili pešaci kao i ratnici na konjima ili dvokolicama. I dok je mač zahtevao dosta truda i kvalitetnog materijala oko izrade, koplje se sastojalo tek od omanje metalne glave na drvenoj držalji, pa ipak je bilo dovoljno delotvorno u borbi. Kelti su u boj nosili nekoliko manjih koplja za bacanje i jedno duže za blisku borbu.
U savremenim rekonstrukcijama starih borbi i oružja koplje uglavnom prikazuje kao dvoručno oružje, za keltskog ratnika iz Gvozdenog doba odlazak u borbu bez štita bio je ravan samoubistvu. Zbog toga je koplje moralo da se drži jednom rukom (desnom) pa je bilo unekoliko lakše i kraće od predmeta kakve savremeni istoričari zamišljaju. Dakle, u odnosu na Bronzano doba koplje Kelta iz Halštata je manjih dimenzija, kako same metalne glave, tako i dužine držalje. Koplja za probadanje imala su na donjem kraju okovani metalni vršak kako bi se koplje lakše zabadalo u zemlju, kako i da ne bi došlo do cepkanja drveta.
Glave za keltska koplja pravljene su u širem rasponu oblika i veličina, od skromnih do izuzetno velikih, od romboidnih do sočivastih oblika sa središnjim grebenom. Takođe ne smemo zaboraviti da iako je gvožđe bilo u masovnoj primeni koplja često ostaju pravljena u tradiciji bronze, pa čak i od kamena i kosti (naročito je bila popularna ovčija butna kost)! Neke glave su bile široke, neke uske i dugačke. Najčešći oblik je bio manji romboid sa glavom oko 10-ak cm za džilite koji se bacaju, to jest oblik izduženog lista dužine oko 25 cm za koplja koja su se koristila u bliskoj borbi.
Kako su upravo Kelti bili “izumitelji” kvalitetnijih tipova oklopa, poput prstenastog i verižnog, njihova koplja morala su da prate tehnološki razvoj pa je vremenom dolazilo do sužavanja i smanjenja profila glava kako bi lakše probijale oklope. Po primeni koplja među Keltima najpoznatiji su bili odredi hrabrih mladića iz keltskih plemena, zvani gezeti, koji su morali da vrate iz boja svako bačeno koplje, bilo da je ono završeno u telu protivnika ili negde na zemlji.
Jedna upadljiva osobina svih arheoloških primeraka koplja iz Gvozdenog doba jesu uski navlačni delovi (soketi). Takve navlake su ponekad bile dugačke i po nekoliko decimetara. One nisu primale držalje deblje od 3 cm, dok je prosek uglavnom bio oko 2 cm. Takva tanja i lakša koplja omogućavaju jednostavniju kontrolu nad pokretima, brže probode i manje zamora ruke. Što se dužine tiče keltska koplja su u proseku bila visine čoveka, a ponekad i visine čoveka sa ispruženom rukom uvis (do 2,5 m maksimalno).
Koplja se često spominju i u keltskim legendama i mitovima. Jedno od najpoznatijih mitskih oružja Kelta bilo je Gae Bulg - “koplje smrtonosnih rana”, legendarnog heroja Kuhulana iz irskih priča. Ovo koplje je bilo napravljeno od kostiju morske nemani. Ono je imalo sedam glava, svaka sa po sedam zubaca i nikako nije moglo da se izvuče iz rane, pa je neizbežno dovodilo do smrti ranjenog neprijatelja.
Da rezimiramo, keltska koplja Gvozdenog doba bila su veoma raznolika po obliku i dimenzijama. Međutim, najveći broj primeraka bio je sa navlačnom glavom u obliku lista, sa centralnim grebenom, dužine oko 2 metra. Takvo koplje bilo je relativno manje od onog iste funkcije iz Bronzanog doba. Manji primerci keltskih koplja, ona za bacanje, imali su romboidne glave i tanke držalje.
Keltska tradicija izrade koplja sa prorezima iz starijeg perioda u periodu Halštata uglavnom je nekorišćena i zaboravljena. Manje gvozdene glave jednostavno nisu morale biti dodatno olakšavane smanjivanjem težine prorezima. U Latenskom periodu primetna je pojava koplja sa širokim glavama kojima su mogli da se vrše i široki posečni potezi, kao neke vrste preteča dugih oružja na motkama. Takva koplja ćemo posebno opisati na nekoj narednoj stranici.
