ORUŽJE HALŠTATSKIH RATNIKA
Halštatski ratnici su nosili i koristili sasvim različito i posebno oružje od onog iz bronzane Kulture polja sa urnama. Ono što se generalno može primetiti jeste snažno oslanjanje na mačeve, koplja i štitove. Za mačeve se uopšteno može reći da tokom trajanja Halštatske kulture dolazi do njihovog smanjivanja u dužini, kao i u kvalitetu izrade. Najkvalitetniji mačevi javljaju se prvom zorom Gvozdenog doba, i to su Mindelhajmski mačevi koje smo već opisali. Nakon toga dolazi do redukcije kvaliteta u korist funkcionalnosti i jednostavnosti izrade.
To naravno prati opšti trend ratovanja gde borbe u kopljaničkim falangama postaju sve značajnije, pa tako mač ustupa mesto dugačkom bodežu kao sekundarnom oružju. U jednom grobu iz Halštata je tako 70-ih godina prošlog veka otkriveno među predmetima plemenskog vođe, zlatom ukrašene čizme, fini bodeži, tri kuke za pecanje i tobolac sa strelama (luk nije pronađen).
U vladarske simbole spadaju takođe i velika zlatna narukica i zlatom ukrašena kama, sa sečivom od gvožđa. Noževi te vrste i oblika nisu pravljeni za borbu, već su bili znak plemenitog porekla svog vlasnika. Halštatskom periodu pripadaju i naročito raskošne bronzane korice za mač na kojoj su prikazane ljudske figure. Između ostalih može se videti i figura ratnika. Ovo međutim nije tipično keltski stil, već pre rezultat uticaja mediteranske kulture.
Osim mača, u borbi je korišćeno više drugih vrsta oružja. Za borbu izbliza upotrebljali su se buzdovani i ratne sekire, a za borbu na daljinu kožni remenovi uz pomoć kojih su neprijatelji gađani kamenjem kuglama od pečene gline. Pored kopalja za bacanje korišćena su i koplja za borbu izbliza dužine čak do 4 metra!
Pored mača i koplja, štit je bio istaknuti deo ratničke opreme Kelta u Gvozdenom dobu. On se sastojao od drvene daske, prekrivene kožom. Imao je metalno ispupčenje koje je štitilo ruku koja drži štit sa unutrašnje strane. I štitovi su kao i mačevi bogato ukrašavani. Tokom keltske istorije štitovi su dobijali najrazličitije oblike, mogli su biti okrugli, ovalni, četvorougaoni, ili dugokljunastog oblika. Njihova dužina je početku iznosila oko pola metra a kasnije su pravljeni štitovi visoki gotovo koliko i ljudi koji se njima služe.
Zaštitna oprema za telo keltskih ratnika u Halštatu je takođe bila veoma bogata i raznovrsna (barem za pripadnike plemstva). Tu pre svega možemo navesti različite tipove “visokih” šlemova, kao i poseban tip prstenastog oklopa, preteče verižnog oklopa, koji ćemo izdvojeno opisati na nekoj od narednih stranica. Kelti nisu koristili štitnike za noge, ali su zato nosili kvalitetne bojne čizme, uslovljeno svakako i geografijom i klimom terena na kojem su živeli i gde su ratovali (brdoviti i planinski predeli Alpa recimo).
Kelti iz perioda Halštata nisu vodili značajnije opsadne ratove jer, pre svega, nije bilo toliko snažno utvrđenih mesta koja bi se opsedala. Zbog toga ne nailazimo na istorijski prikaz nekih ratnih mašina među Keltima. S obzirom da su većinski živeli u unutrašnjosti Evrope pomorsko ratovanje im je takođe bilo uglavnom strano. Ono što nam je poznato jeste masovna primena kola sa četiri točka, koja su imala svoju ulogu u ratu kao prevozno sredstvo ratnika, ali i vojne opreme i zaliha.
