SIBINA - BALKANSKO KOPLJE GVOZDENOG DOBA
Sibina je bio naziv za tip koplja koje je korišćeno na Balkanu u Gvozdenom dobu razvoja među domorodačkim narodima poput Ilira, Tračana, Dardanaca, Tribala, Peonaca, Meza i Briga. Sama reč je bila ilirskog ili trako-frigijskog porekla.
Takvo koplje je korišćeno kako za lov tako i za ratovanje. Lovačka sibina nalikovala je koplju za veprove, kraćem masivnom koplju srednje dužine (do 2 m) koje je moglo da se baca ili njime probada. Sibina je, nalik koplju za veprove, imalo bočna krilca na donjem kraju metalne glave, koja su služila da zadrže plen ili žrtvu na oštrici kako ova ne bi prodrla isuviše duboko i da bi mogla lakše da se izvuče. Ova krilca su bila manje ili više izražena a kod bojnih sibina često nisu ni postojala ili su zamenjivana prostim zadebljanjem cevastog dela glave koplja.
Držalja za sibine pravila se od jasena, hrasta ili bukve, što su tvrde vrste drveta korišćene praktično svuda širom sveta. Metalna glava je bila cevastog navlačnog tipa i prilikom spajanja sa držaljom dodatno se pričvršćivala bronzanim ili drvenim klinovima. Na prostoru Balkana gotovo da se i ne mogu naći stariji tipovi koplja sa umetnim jezičcima. Dužina metalnih glava ovih kombinovanih koplja za bacanje i probadanje iznosila je od 15 do 20 cm.
Glave za balkanske sibine imale su klasični raspon oblika od iglastog, preko veoma izduženog lista, lista vrbe, oblika kaplje vode, do praktično romboidnog oblika. Najčešći oblik je međutim bio oblik izduženog lista i kaplje vode.
Ilirske sibine opisao je recimo rimski istoričar Enije koji je živeo u 5. veku nove ere i koji za ilirsko koplje kaže da je ličilo na rimske džilite. U borbi su Iliri i njima srodni narodi Balkana nosili po nekoliko koplja. Prilikom juriša prvo koplje, a ponekad drugo i treće, bacalo se sa neprijatelj sa distance od par desetina metara. Najduže koplje čuvalo se za blisku borbu.
Najpoznatiji kopljanički narodi Balkana u Gvozdenom dobu bili su ilirski Ardijeji i Autarijati, kao i njima susedni Dardanci. Poznato je da se Dardanska vojska sastojala gotovo isključivo od teških pešaka-kopljonoša, uređenih u falange. Pored ovih naravno moramo spomenuti i tračke peltaste koji su koristili veoma slična ako ne i sasvim ista koplja kao sibina, za čarkanje, bacanje na neprijatelje sa distance.
Što se tiče pronađenih autentičnih primeraka upadljivo je da je većina metalnih glava koplja ozbiljno iskrivljena i oštećena, što se može objasniti kao posledica udara koplja o štitove.
