SIKA – ZAKRIVLJENI BODEŽ RATNIKA NA BALKANU U GVOZDENOM DOBU
Sika je bio naziv za dugačak bodež (pa čak i kraći mač) starih Ilira, Tračana, Dačana, kao i drugih naroda Evrope gvozdenog doba (poput Kelta iz Halštat kulture). Upravo je Halštatska kultura bila i kolevka ovog oružja, jer su Iliri delimično poticali iz nje. Od ovih naroda siku su preuzeli i Rimljani i masovno je izrađivali i primenjivali. Najpoznatija njena primena u starom Rimu bila je kao oružje gladijatora.
Sika je imala glavnu karakteristiku u vidu zakrivljenog sečiva ka unutra (poput falkate, kukri noža, mačete – što su sve oružja koja verovatno vuku poreklo od sike), sa naoštrenom unutrašnjom stranom. Krivina sike je mogla da bude ravnomerna i postepena, ili nagla, to jest bilo je sika sa „izlomljenim“ sečivom. Između sečiva i drške stavljao se metalni pričvršćivač-fibula u obliku diska, a mnogo ređe štitnik srpastog oblika.
Brojni autentični primerci sike nađeni su na arheološkim lokalitetima starobalkanskih naroda u današnjoj Albaniji, Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj, Rumuniji. Sika je prikazana i na Trajanovoj tabli – naime, to je oružje kojim je dačanski kralj Decebal izvršio samoubistvo. Može se stoga reći da je sika bio opšti tip bodeža u većem delu Evrope gvozdenog doba. Sama reč sika vuče pradavno indoevropsko poreklo i znači „sečivo“. Na albanskom jeziku se nož i danas kaže „tika“, izvedeno od sika.
Ako posmatramo oblik sačuvanih primeraka sike možemo primetiti snažnu tendenciju ka standardizaciji – to jest svi primerci sike veoma liče jedan na drugi. I pored toga, sike se mogu podeliti na tri glavna tipa, koji se razlikuju samo pojavno, ne i po funkciji. Prvi tip sike se karakteriše masivnošću sečiva, sa veoma ušiljenim vrškom, blagom krivinom sečiva i kratkom drškom obično trougaonog oblika, koja ima rupu za ubacivanje zakivka blizu korena sečiva. Sečivo je često ukrašeno urezima, a fuler odnosno središnji kanal je duboko urezan u sečivo. Drugi tip sike nije toliko masivan, već ima nešto duže i uže sečivo. Umetna pločica je kratka i trougaonog oblika.
Treći tip sike je najbrojniji i karakteriše se dugim i elegantnim sečivom, bogato ukrašenim sa urezanim krugovima ili linijama celom njenom dužinom. Umetna pločica je dugačka koliko i cela drška, a između drške i sečiva nalazi se štitnik u obliku srpa. Veličina pokazuje relativno standardizaciju u proizvodnji, dužine između 30 i 40 cm, sa širinom od 3 cm. Ovaj tip bodeža je najmlađi i očito razvijen iz drugog tipa sike, a najveći broj otkrivenih primeraka potiče iz Klasičnog doba (od V do I veka p.n.e.), pa ćemo o njemu još pričati na nekoj narednoj stranici.
Zakrivljeni oblik sike nije bio tek neka slučajnost, i nesavršenost u načinu izrade i obrade metala, već je imao posebnu namenu. Takvim oružjem se lakše „zaobilazio“ štit protivnika, pa je on mogao lakše da se ubode sa boka, ili da se poseče po leđima. To su veoma dobro prikazivali gladijatori u Rimu koji su birali ovo oružje u slučaju da njihov protivnik nosi veliki štit (skutum).
Šare na sečivima sike, često veoma složene, fine i detaljne, ukazuju na to da su ovakvi bodeži, inače veoma vredni predmeti, imali i duhovni, umetnički, simbolični i statusni značaj. Šare na sečivima su uglavnom bile apstraktne i geometrijske, ali su ponekad prikazivale i figure životinja i ljudi. Sike su tim šarama ukazivale na pripadnost ratnika određenom plemenu, odnosno životinjskom totemu (naročito među Ilirima), kao i društveni status. Ratnici su takođe smatrali da ovakve šare nose i izvesnu magijsku vrednost. Zbog svih navedenih aspekata sike predstavljaju veoma značajan istorijski artefakt i svi pronađeni primerci su danas gotovo neprocenjivi.
Rimljani, koji su narode Balkana upoznali sa zapada pa tako i prvo došli u kontakt sa Ilirima, smatrali su siku ilirskim oružjem po poreklu. Rimljani su se naročito plašili veštih ilirskih gerilskih ratnika i ubica pod nazivom „sikarijusi“ – odnosno nosioci sike.
