LIDIJSKI (ANADOLSKI) RATNI PAS
Ratni psi korišćeni su u Anadoliji od davnina, verovatno još od praistorije preko Bronzanog doba, da bi njihovu primenu istorija zabeležila u Lidiji gvozdenog doba. Makedonski istoričar Polinej je napisao da je jedan od najistaknutijih lidijskih kraljeva, Alijat, koristio ratne pse protiv kimerskih hordi koje su tih decenija I vekova harale širom oblašću Anadolije, rušeći Frigiju, I ugrožavajući I same granice Lidije. To se dešavalo u VI veku p.n.e. U nekim bitkama protiv Kimeraca Alijat je puštao strašne ogromne pse koji su u uvežbanim čoporima jurnuli na varvare I povredili I ubili mnoge od njih, obarajući ih sa konja I rastržući ih na zemlji. Takođe je zabeleženo da su lidijski ratni psi korišćeni I u odbrani glavnog grada Sardisa protiv Kimera a zatim I protiv Meda I Persa.
Lidijski ratni psi poticali su od stare loze anadolskih pastirskih pasa. Anadolske pasmine su jedne od najstarijih na svetu I njihovo poreklo može se pratiti sve do praistorije. Zanimljivo je međutim da su potomci tih pasa I danas verni čuvari turskih gazdinstava I stada. Turci tu pasminu nazivaju čoban kopaj, odnosno pastirski pas. Anadolski pastirski pas je čuven po svom odbrambenom stavu I gotovo urođenoj navici I potrebi da zaštiti svog gazdu I stado. Čak I štenci stari šest do osam nedelja će se suprostaviti daleko većim I snažnijim životinjama, poput odraslih vukova I medveda, što nije zabeleženo niti kod jedne druge rase pasa.
Pored toga, izvanredna brzina I pokretljivost omogućavaju anadolskom pastirskom psu da juri predatore sa velikom efikasnošću. Najčešća oprema ovih pasa jeste gvozdeni okovratnik sa šiljcima, što onemogućava divlje životinje da ih ščepaju za vrat. Po samom izgledu može se zaključiti da je I anadolski ratni pas, pored veoma sličnog I srodnog epirskog psa učestvovao u stvaranju modernih “mastifskih” rasa pasa. Danas mu je možda najsličniji, pored samog čoban kopeja naravno, i balkanski šarplaninac, kako po građi, tako I boji dužini I boji dlake.
Istorijski posmatrano još od doba Heta, Vavilonjana I Asiraca postoje beleške o veoma snažnoj pasmini sa velikom glavom koja raste u Anadoliji. Neki vanredno lepi prikazi ove rase potiču iz 1000. godina p.n.e. I mogu se videti na očuvanim asirskim reljefima u Britanskom muzeju u Londonu. Biblijska knjiga o Jovu, čija se radnja dešava oko 1800. Godine u Anadoliji takođe spominje čudovišno velike pse – čuvare stada.
Nakon pada Hetskog carstva neke organizovane anadolske države nastavile su sa organizovanim I masovnim uzgojom pastirskih pasa, za ratne potrebe. Najbolje su opisani ratni psi iz Lidije.
