LUVIJSKI KUKASTI (UNAPRED ZAKRIVLJENI) MAČEVI
Ovakav tip specifičnog I geografski vrlo ograničenog oružja nastao je u Gvozdenom dobu među pripadnicima luvijske grane naroda u Anadoliji. Njega su nosili pripadnici pisidijskih brđanskih odreda, kao I karijskih teških pešaka. Pretpostavlja se da je I ovaj tip krivog mača nastao od kopeša (ili od tračkih krivih sečiva?), tog najstarijeg zakrivljenog oblika dužeg sečiva, I da je u južnoj Anadoliji vremenom zadobio svoj karakteristični oblik koji će se istorijski pokazati kao neefikasan I nepraktičan, pa ga nećemo često sretati, osim možda u nekim primerima iz dalekog istoka, iz Kine konkretno (kukasti mačevi kao oružje iz kungfu borilačke veštine).
S obzirom da se luvijski kukasti mač po prvi put javlja u starije Gvozdeno doba, možemo ga morfološki I geneološki povezati sa nekim drugim veoma bitnim krivim sečivima tog doba, poput makaire, kopisa I falkate, ili sa tračkim I getskim dugim krivim sečivima, kao što je to bila sika ili romfaja.
Luvijski ili anadolski kukasti mač odlikuje se pre svega veoma zakrivljenim vrškom, I to ka napred, kao neka vrsta posečne kuke, kao što mu I samo ime kaže. Takav oblik je bio upravo suprotan zakrivljenju sečiva tipa sablje, pa je njime bilo veoma teško I komplikovano načiniti običan posečni potez. Naime, prvi dodir sa površinom oklopa ili tela protivnika koji se udara kukasti mač ostvaruje upravo sa zakrivljenim vrškom, koji se duboko zabija, I onemogućuje dalje “klizanje” sečiva po površini. Zbog toga je kukasti mač, pretpostavljamo, bio više korišćen za odsečne pokrete, odnosno za poteze kojima se u potpunosti odsecala ruka ili noga protivnika.
Ovo je bila I glavna ideja u pozadini veoma specifičnog oblika luvijskog kukastog mača. Takvi udarci su međutim, razumljivo, bili veoma teški I zahtevali dosta fizičke snage. U slučaju da kukasti mač ne prođe sasvim kroz prepreku, postojala je velika šansa da se zaglavi I da ispadne iz ruke ratnika koji ga drži. Kada bi udarac bio uspešan, međutim, nanešena rana je bila stravična I verovatno instantno dovodila do smrti, bilo od traume ili od krvarenja. Po samom načinu primene određene paralele možemo pronaći sa udarcima mačete ili renesansnog evropskog falkiona.
Što se tiče istorijskih dokaza, o luvijskim kukastim mačevima ne postoje gotovo nikakvi pisani dokazi, pa njegovo postojanje ostaje tek klimava pretpostavka zasnovana na nekim šturim likovnim predstavama. Zna se međutim da su grčki ratnici u Trojanskom ratu silno strahovali od likijskih “džinovskih kuka” koje su kidale meso (po Homerovoj Ilijadi), što se može, uz određeni stepen mašte, povezati sa luvijskim kukastim mačevima o kojima pričamo.
