BACAČKO ORUŽJE HEBREJA U GVOZDENOM DOBU – LUK (KEŠET) I PRAĆKA)
Reljefi iz Beni-Hasana (oko 1900. Godine p.n.e.) pokazuju da su azijska plemena u Kanaanu koristila luk – pod nazivom kešet – dugo vremena pre Egzodusa. Iako ne možemo biti sigurni, likovni prikazi lukova ukazuju na kompozitni luk prelomljenog (ugaonog) tipa, kakav smo opisali u okviru Asirske civilizacije. U doba Egzodusa I kasnije kompozitni luk je bio osnovna oprema vojnika egipatske vojske, pa je logično pretpostaviti da su I habiru plaćenici bili upoznati sa njim.
Međutim, kompozitni luk je u vojsci Jošue verovatno bio zamenjen prostim lukom jer je kompozitni luk bio primer visoke tehnologije onog doba. On se pravio od drveta breze, dok su žile uzimane od divljnih govečeta, rogovi od divokoza, pa je tako bio veoma skup I zahtevan za proizvodnju. Pored toga, izrada kompozitnog luka zahtevala je mesece I godine pažljivog sklapanja slojeva, što Hebreji u pohodu na Kanaan nisu imali. Kompozitni luk se morao držati u posebnim vrećama tokom prenosa, bio je veoma osetljiv u trenucima borbe, I gubio je zateznu moć čak u vlažnim uslovima. Svi ovi faktori onemogućavali su njegovu primenu u vojsci Izrailja.
Obični luk je sa druge strane bio jeftin, izdržljiv, I jednostavan za proizvodnju I popravke. Sa dometom od skromnih 80 do 100 metara (upola od dometa kompozitnog luka) imao je svoju korist pod određenim uslovima borbe. Hebreji nisu bili poznati kao vrsni strelci, iako su imali odrede strelaca iz jednog od plemena, kako smo to već objasnili. Efraimska divizija je bila treća u bojnom poretku I nju su sačinjavali uglavnom strelci iz plemena Manaseha.
Za razliku od toga Hebreji su bili poznati kao veoma dobri praćkaši. Praćka je imala I određene prednosti nad običnim lukom. Praćka je još jeftinije I jednostavnije oružje, “municija” se nalazi svuda unaokolo (zemlja Kanaan se opisuje kao kamenita), I za razliku od strela za lukove, kod projektila za praćke se ne mora koristiti metal. Pogodak praćkom je takođe u proseku bio smrtonosniji nego pogodak strelom. Prosečni projektil – kamen ispaljen iz praćke, bio je veličine oko 6 cm u prečniku, dakle nešto manji od teniske loptice. Praćkaši su odmalena vežbali svoju veštinu I u doba vojnog službovanja već su bili perfektni strelci.
Pogodak kamenom od strane uvežbanog praćkaša lomio je kosti, obarao protivnika na zemlju, ili ubijao na mestu. U trećoj diviziji “strelaca” bili su I praćkaši iz Benjamina. Benjamini su bacali kamenje I levom I desnom rukom, veština koja je savladavana još od malena, I oni su služili kao podrška ostalim vojnim jedinicama.
