RATOVANJE HEBREJA U GVOZDENOM DOBU
Hebrejska plemena su se iz Egipta preselila u Kanaan, odnosno izvršila invaziju na stranu zemlju u period od 1225. do 1200. Godine p.n.e. Zatim je usledio period vlasti Sudija (1200-1050), period Saulove vlasti, prvog kralja Hebreja (1025-1005), I Davidove vlasti (1005-961), koji se završava periodom cara Solomona (961-921), najslavnijim dobom u staroj istoriji Hebreja. Nakon Solomona dolazi period Hebrejskih kraljeva, od 920-587. god. p.n.e. I taj period se može proveriti I u drugim istorijskim izvorima pred Biblije.
U svakom od ovih nabrojanih perioda dolazilo je do (velikih) promena u vojski I vojno-političkoj strukturi Hebrejskog društva (I njegovih najznačajnijih kraljevina Izraela I Judeje), u smislu organizacije, oružja I taktike. Dokazi iz arheologije upućuju na to da je period kada su Izrailjci napali Kanaan vreme masovnog uništenja kanaanskih gradova I utvrda, uključujući Hazor, koji je pao pod vojnim dejstvom Jošue i njegove vojske. Ovde se mora primetiti da su Hebreji u to doba ratovali protiv Kanaanaca, ali I protiv drugih (uglavnom semitskih) plemena koja su pokušavala da se nasele ili održe na toj uskoj teritoriji Kanaana.
Biblijska Knjiga o Sudijama opisuje 12 vojnih pobeda izrailjskih nacionalnih heroja (šopetima) čija su dela vojnog čojstva dovela do uspostavljanja nacionalnog jedinstva I svesti. Ovde se međutim mora prihvatiti prava mera stvari, jer sudije nisu bile nacionalne hebrejske vođe, već vođe lokalnih plemena, koji su se borili protiv lokalnih neprijatelja takođe, bez neke šire perspective. Sudije u stvari moramo posmatrati kao ad-hok ratne vođe koji su okupljali narod u trenucima opasnosti. U doba sudija je jedino Sukob kod reke Kišon (pod vođstvom Debore I Baraka) bio nešto veći sukob protiv kanaanske vojske. Svi drugi sukobi vođeni su protiv lokalnih plemena – Midijanita, Amalekita I Filistinaca.
Doseljavanje Filistinaca naterao je Hebreje da shvate da imaju većeg neprijatelja od Kanaanaca. Kanaanci su delili sličnu kulturu I bili na istom niskom stupnju (tehnološkog I vojnog) razvoja kao I Hebreji, pa stoga nisu bili toliko opasni. Zbog toga je određeni broj kanaanskih gradova bio pošteđen sukoba I razaranja sve dok su Hebreji ratovali sa Filistincima. Tek su tokom perioda Saula I Davida ti preostali kanaanski gradovi dovedeni pod kontrolu Izrailjaca.
Prva izrailjska vojna formacija, sa sve vojnim zapovednicima I jedinicama za podršku, opisana je u Bibliji kada su Izrailjci spremali da pređu preko Sinajske gore I nasele se u Kanaanu. Knjiga Brojeva detaljno opisuje sastav izrailjskog vojnog logora I način na koji se vojska uređuje I sprema za marš. U tom vojnom kampu svakom plemenu je dodeljen određeni prostor koji odgovara fiksnoj poziciji u bojnom poretku. Šatori vojnika se raspoređuju oko centralnog šatora vojnog zapovednika, pod budnim okom levitskih stražara. Vojni zapovednici su međusobno komunicirali zvucima iz truba. Posebni signal se davao za kretanje svakog krila vojske.
Vojni pohodi Jošue daju uvid u organizaciju hebrejske vojske. Izrailjska vojska ovog perioda bila je sastavljena od regrutovanih saplemenika koji su dejstvovali kao laka pešadija, naoružana kopešima, kopljima, lukovima I strelama, praćkama I bodežima. Nije postojao stalni vojni kadar, a vojne jedinice su se borile pod vođstvom plemenskih ratnih starešina. Nepostojanje stalnog vojnog kadra naravno odražava činjenicu da nije postojala ni uređena država niti neki “politički kadar”. U tom dobu Izrailjci nisu imali kralja nad svim plemenima. Vođa plemena bio je tek prvi među jednakima, I u sukobima se često dešavalo da ne učestvuju sva plemena. Jošua se izdvajao po tome što je uspevao da okupi vojsku celog hebrejskog plemena da se bori pod njegovim vođstvom.
Vojska lakih pešaka bila je jedina moguća u to vreme. Zašto? Takva vojska nije zahtevala skupe oklope, šlemove I ostalu opremu. Drugo, teren na kojem su se borili pogodovao je dejstvu lakih pešaka I gerilskom tipu ratovanja. Takav teren sastojao se od planina, pustinja, brda, šuma I oštrih grebena, sve međusobno isprepletano na veoma uskom geo. oodručju, sa retkim ravnicama između. Jošua se borio uglavnom u planinama centralnog dela Kanaana gde je taktička prednost lakih pešaka bila presudna.
Dvokolice neprijatelja bile su beskorisne na neravnom terenu, pa čak su I teški pešaci bili u nepovoljnijem položaju, što je znatno otežavalo borbu u gustim borbenim redovima, koju su praktikovale uređene vojske sveta u to doba, poput Asirije. Hebreji u to doba nisu poznavali dvokolice, jednostavno nisu bili na tom stupnju razvoja da bi ih pravili I primenjivali. U Bitci protiv kralja Hazora Izrailjci su zaplenili nekoliko neprijateljskih dvokolica. Jošua je tada isekao veze konjima, konje zadržao a dvokolice spalio. Jošui se ovo nepoznavanje dvokoličarske tehnike osvetilo jer mu je neposedovanje niti jedne dvokolice došlo glave u Bitci kod planine Gilboa. Dvokolice se nisu koristile među Izrailjcima sve dok doba kralja Davida. Solomon je prvi vladar koji je u potpunosti promenio prirodu ratovanja izrailjske vojske, uvodeći veliki broj dvokolica.
