ZEMLJA KANAAN – MILENIJUMSKO POPRIŠTE VELIKIH SUKOBA
Zemlja Kanaan je bila svedok ratovanja sve od pamtiveka. Prvi zabeleženi primer rata na kanaanskoj zemlji potiče od egipatskog faraona Pepija I (2375-2350) iz šeste dinastije faraona. Egipćani su tada krenuli putem Horusa (priobalnim putem) od Gaze do reke Litani u Libanu da umire pustinjske narode ove zemlje. Sve od tada zemlja Kanaan biće raskršće i poprište velikih sukoba. Razlozi za to su jednostavni. Kanaan je jedini kopneni most koji povezuje Evroaziju sa Afrikom. Zbog toga bezbednost Egipta nije počinjala u tvrđavama delte Nila, već u Jopi i Megidu, tvrđavama Kanaana.
Što se tiče Mitanaca, Heta i Asiraca – Kanaan je bio meki donji trbuh u koji se zadavao smrtonosni udarac Egipatskom carstvu. To je bio najlogičniji pravac upada azijskih osvajačkih hordi u Afriku. U svakom trenutku stoga, bilo jdna ili više regionalnih sila želela je da ostvari kontrolu nad Kanaanom, bilo političkim savezom sa (istorijski uglavnom unesrećenim) stanovništvom Kanaana kojeg godda su oni bili etničkog porekla, bilo prostim i sirovim osvajanjem kanaanskih gradova-država. To je upravo i razlog zbog kojeg kanaanski narod(i) nije uspevao da ostvari jačanje svoje države ili država. Praviti kuću na sred druma nikada nije izlazilo na dobro. Ovu sudbinu pored Kanaana delili su još neki istorijski regioni, poput Balkana, donje Mesopotamije, Mandžurije, Zakavkazja itd.
U Kanaanu, zemlji brda i planina, ali i priobalnih dolina i ravnica, vojska je morala da primenjuje oba tipa dvokolica – egipatske lake i brze dvokolice, sa dva člana posade, koje su mogle da učestvuju u svim fazama bitke, od početnog odmeravanja snaga, čarkanja sa neprijateljima, sve do finalne potere razbijenih neprijateljskih snaga, kao i hetske čvrste i masivne dvokolice sa tri ili četiri ratnika na njima naoružanih kopljima, koje su mogle da izvrše brzi napad iz zasede.
Što se tiče naroda koji je tamo živeo, njegova vojska nikada nije uspevala da parira svetskim silama pre svega zbog siromaštva zemlje i nevelike ukupne populacije. Zbog toga je vojska branitelja morala do maksimuma da koristi prednosti terena, i da usvaja inovativne taktičke ideje koje su uglavnom stavljale naglasak na pešadiju. Čak i kada je vojska uspevala da se pojača dvokolicama ona je morala da održava i poneki odred konjice koji bi se borio na terenu koji nije bio pristupačan bojnim kolima.
Treći problem sa kojim su se suočavale vojske Kanaana kroz istoriju (pa tako i vojska Hebreja), pored pozicije na raskršću puteva i siromaštva zemlje, bio je veoma dugačka obala koja nikako nije mogla da se brani u celosti. I dok su neke države uspevale povremeno i privremeno da prevaziđu prva dva aproblema treći bi uvek ostajao nerešen. Naročito lak pristup morem imao je Egipat čije su ratne lađe iznova i iznova opsedale kanaanske obale. Jedan od najvećih hebrejskih kraljeva i ratnih vođa, čuveni Solomon, sagradio je ni manje ni više nego 38 snažnih uporišta na južnoj obali Kanaana kako bi svoju zemlju i narod zaštitio od napada sa mora, ali bez mnogo uspeha u tome.
