ASIRSKA BOJNA SEKIRA
Sekira kao oružje se dakle prilično retko koristila u ratovanju Asiraca, naročito u periodu Srednjeg i Novog carstva Asirije. Što se tiče skulptura i reljefa, ovo oružje može se videti samo na najstarijim i na najmlađim likovnim predstavama. “Mlađi” prikazi sekira koji potiču iz perioda pada Asirskog carstva odnose se na ratnike koji nose sekire za raščišćavanje terena i obaranje drveća. Dakle, iako su ih nosili vojnici, sekira ovog doba nije bila bojno oružje već alatka.
Na onim prikazima gde se vide asirski ratnici koji vitlaju sekirama protiv svojih protivnika, oružje je kratko, sa nesrazmerno velikom i masivnom glavom, i drži se jednom rukom. Bojne sekire su, i pored svoje šture primene, imale u Asiriji brojne oblike i tipove. Ovde se nećemo truditi da damo neku sveobuhvatnu i preciznu tipologiju sekira već ćemo ukratko predstaviti neke od arheoloških nalaza.
Glavna podela asirskih bojnih sekira bila bi na one sa jednim sečivom, ili sa dva sečiva, poput bipenisa kod Rimljana, ili mnogo poznatijeg labrisa Minojaca, a takođe i labre Liđana i Karijaca. Jednosečne sekire tek okvirno nalikuju oružju koje su koristili evropski vitezovi ili Vikinzi Srednjeg veka, što je prvi pojam koji steknemo kada govorimo o bojnoj sekiri.
