OKASTA SEKIRA - PRELAZNI OBLIK IZMEĐU EPSILON I KLJUNASTE SEKIRE
Sekira predstavlja najzanimljivije oružja Bliskog istoka sa aspekta evolucije oblika, tehnike izrade i njene funkcije. Epsilon sekira, razvijena na samom početku Bronzanog doba razvila se vremenom (na početku tzv. Srednjeg Bronzanog doba) u “sekiru sa okcima”. Okca su zaostala karakteristika od prostora između dve unutrašnje krivine kraka epsilon sekire, i služila su da se sekira zadnjim krajem pričvrsti za, i poveže sa drškom. Ova promena pratila je zahtev za prelaskom sa posečne na probojnu sekiru jer su se na bojištima pojavili napredniji tipovi zaštite za telo ratnika—konkretno ljuskasti oklop i kupasti bronzani šlem, protiv koje je obična epsilon sekira bila nemoćna. Dakle, glava epsilon sekire morala se na neki način izdužiti, zašiljiti i jače pričvrstiti za dršku. Rešenje je, barem u prvo vreme, nađeno u sekiri sa okcima, iako je ono bilo daleko od idealnog.
Dalji razvoj sekire sa okcima pratio je promenu dve karakteristike: dužine glave sekire i prečnika okca, tj. glava je postajala sve zašiljenija, tj. duža u poprečnom smeru, kao što su i okca postajala sve manja.
Krajnji razvojni oblik sekire sa okcima postala je tzv. Kljunasta sekira sa revolucionarnom karakteristikom, cevi, tj. prorezom za ubacivanje celog obima drvene drške u metal. Na taj način je glava sekire znatno jače spajana sa drškom a kljunasta sekira imala je daleko bolje probojne karakteristike.
