FILISTINSKE DVOKOLICE
Doseljeni Filistinci na obale Bliskog istoka već su poznavali dvokolice iz svoje egejske tradicije. Egejci su međutim u to doba dvokolice koristili uglavnom za prevoz ratnika do bojišta, ne i za samu bitku, što smo opisali u okviru Mračnog doba Grčke. Dolaskom na tlo Kanaana, Filistinci su se upoznali i sa (tada već delimično zastarelim) dvokolicama i dvokoličarskim ratovanjem Kanaanaca, u tradiciji Egipta, ali i Heta i Asiraca. Kanaanci su pravili i borili se na tzv. „srednje teškom“ tipu dvokolica, svojevrsnoj kombinaciji egipatskih lakih i hetskih teških dvokolica. Takve dvokolice bile su pogodne i za duge borbe i potere na otvorenim terenima, ali i za iznenadne prepade i juriše na težim terenima. Filistinci su prihvatili ovaj oblik i tip dvokolica uvodeći samo jednu, ali suštinski bitnu izmenu – počeli su da prave delove dvokolica od gvožđa.
Od samih početaka Gvozdenog doba na Bliskom istoku gvozdene dvokolice su se pokazale kao najbolje i najefikasnije oružje rata. Gvožđe je ovde korišćeno da se načine delovi za točkove i spojnice dvokolica, dok su neke dvokolice imale i gvozdene oplate na stranama, što je znatno povećavalo njihovu zaštitu ali i težinu. U svakom slučaju, gvozdene dvokolice bile su superiornije u odnosu na bronzane, a samo gvožđe je činilo ova bojna kola znatno istrajnijim i pouzdanijim na bojištu.
U Bibliji se kaže da ratnici iz plemena Judejaca nisu mogli da isteraju žitelje plodnih ravnica jer su ovi imali gvozdene dvokolice (Sudije 1:19). Sa dva upregnuta konja, filistinske dvokolice bile su ustvari pokretne platforme za prevoz dva ili tri ratnika. One su bile najzgodnije za vršenje brzih bočnih pokreta tamo gde je tlo bilo relativno ravno i otvoreno. Priobalno područje Kanaana (koje je nazvano Palestina) bilo je u većem delu zaravnjeno, dok je ostatak Kanaana bio sav u oštrim grebenima i dubokim dolinama između planinskih lanaca. U staro doba brdoviti predeli su bili pod gustom šumom pa se izrailjska gerilska taktika ratovanja ovde dobro pokazala. Međutim, na obali ništa nije moglo da parira kanaanskim i filistinskim dvokolicama, koje su predstavljale tenkove tog doba.
Pored lične opreme postoje još neki elementi iz biblijskog teksta koji ukazuju na to da se Golijat (kao tipični predstavnik Filistinskih elitnih ratnika) može najbolje shvatiti kao aristokratski ratnik na dvokolicama. Jedan od tih elemenata jeste spominjanje štitonoše, ratnika koji prati Golijata. To je inače jedini put da se takva reč koristi u Bibliji što ukazuje na to da Hebreji nisu imali štitonoše u svojim vojskama. Štitonoše nismo upoznali iz vojski egejskih civilizacija (Mikene, Grčke mračnog doba) već iz vojski Asirije. Neoasirski kraljevi ili elitni strelci na dvokolicama često se prikazuju iza štita koji nosi druga osoba, štitonoša. Štitonoša pritom nije nosio samo štit, već je često bio opremljen i kopljem kako bi odbijao napade neprijateljskih pešaka na elitnog dvokoličara. To su preteče persijskih sparabara vojnika koje spominje Herodot. Štitonoše se pored toga javljaju i u egipatskim likovnim izvorima.
Ako je Golijat dvokoličar, zašto se onda međutim u ovom pasusu Biblije ne spominju njegove dvokolice i njegov vozar? Odgovor leži u tome što je Biblija inače veoma štura sa temama i detaljima koji se ne tiču glavnog toka priče. Dvokolice nisu spomenute jer se dvoboj vodio „pešaka“, jedan na jedan, pa vozilo nije igralo nikakvu ulogu u tome.
Egipatski izvori pokazuju dvokolice Pomorskih naroda, sa tri figure na njima – elitnim ratnikom, štitonošom i vozarom. To bi se dobro uklopilo u sliku o Golijatu kao elitnom dvokoličaru koji pored sebe drži štitonošu.
