FILISTINCI - VOJSKA I RATOVANJE

Vojska Filistinaca je uglavnom bila sastavljena od dobro naoružane profesionalne kaste vojnika-aristokrata, koja je zavladala domorodačkim stanovništvom-Kanaancima. Elitna kasta borila se u sklopu:

Teške pešadije – nešto slično kao u staroj Grčkoj mračnog doba, kao uvod u stvaranje hoplitske vojske Klasičnog doba Grčke
Dvokoličarskih jedinica – ove jedinice bile su izvesna mešavina egejske i kanaanske (bliskoistočne) tradicije ratovanja

Pored ovoga Filistinci su regrutovali i pokoreno stanovništvo koje se borilo kao:

3.Laka pešadija Kanaanaca

4. Laka konjica Kanaanaca i njima srodnih semitskih naroda

Za razliku od toga, vojska Izrailja-najvećih neprijatelja Filistinaca bila je vojska seljaka, vrlo slabo i haotično organizovana, činjenica koja je odražavala i veoma slabu uređenost jevrejskih država-kraljevina generalno.

U Bitci kod Mikmaša Biblija kaže da su se Filistinci pripremili za rat sa tri stotine dvokolica, šest stotina konjanika i pešaka više nego zrna peska na obali mora. Spominjanje konjice je ovde međutim vrlo sumnjivo s obzirom da ovaj vid vojske nije bio razvijen u to vreme. Spominjanje brojnosti pešaka ukazuje na to da iako su Filistinci od Kanaanaca preuzeli veštinu teških dvokolica, i dalje su se uglavnom oslanjali na pešadiju, i to mnogo većeg kvaliteta od kanaanske ili hebrejske lake pešadije. To je bio dobar izbor jer su se hebrejske vojske, sve do doba Solomona barem, sastojale gotovo isključivo od lakih pešaka koji su bili specijalisti za gerilsko ratovanje, prepade i noćne napade.

Pored toga, zona hebrejsko-filistinskog sukoba bila je ograničena uglavnom na planinski region, što je vrlo nepovoljan teren za dvokolice. Zbog toga su se Filistinci uglavnom borili kao teški pešaci, uz dvokolice kao podršku. Kod Mikmaša na primer, Filistinci su koristili svoje dvokoličarske čete da obezbede puteve do bojišta, verovatno da bi sprečili pojačanje ili povlačenje hebrejske vojske.

Kod planine Gilboa, Filistinska pešadija izdržala je glavni udar Saulove vojske, zaustavljajući je i terajući Hebrejce nazad u planine. Tek kada bi pešaci zadržali pozicije dvokoličari su mogli da manevrišu i zasipaju bokove hebrejske vojske kopljima i strelama. Kod Ebenezer-Afeka borbu je vodila samo filistinska pešadija koja se postavila pred Hebrejce na otvorenom terenu. Rezultat je bio taj da su Filistinci pobili oko 4000 Hebrejaca.

Sukob između Izrailjaca I Filistinaca postajao je sve učestaliji kada su se Filistinci izvlačili iz svojih priobalnih utvrđenja I težili da uspostave trgovinske puteve kroz centralne planine dalje do Jordana. Filistinci su obrazovali veći broj trgovačkih postaja duboko u teritoriji koju su Izraeljci smatrali svojom, sa manjim vojnim odredima u svakoj. Izraeljci su ove postaje smatrali uvodom u invaziju Filistinaca. Iz Filistinske perspective međutim izraeljske patrole I povremeni izleti u priobalne zemlje bili su opasna pretnja. Oko 1050. godine p.n.e. Filistinci su naterali Izrailjce u sukob, gde su Izrailjci pretrpeli težak poraz kod Afeka.

Da bi podigli moral u svojoj vojsci Izrailjci su počeli u boj da nose svoje svete relikvije, konkretno Zavetni kovčeg. Međutim, ovo im se obilo o glavu jer su u sledećem sukobu ponovo pretrpeli poraz pri čemu su im Filistinci oduzeli svetinje I odneli ih u Ašdod. Ovaj poraz je ipak doneo dobrog Izrailjcima jer su tada shvatili da se moraju ujediniti I uvesti monarhijski način vlade, I staviti se pod vlast jednog čoveka, kralja, koji će biti I vojni vođa. Rezultat je bio istorijska pojava Saula, prvog kralja Izrailja, severne hebrejske kraljevine.