RIMSKI CARSKI ŠLEMOVI
Carski šlem je bio grupni naziv za skup podtipova zaštite za glavu koju su nosili vojnici Rima u periodu srednjeg i poznog carstva. Carski šlemovi su u velikoj meri zamenili jedan konkretan tip šlema koji je bio najpopularniji tokom doba republike i ranog carstva a koji se zvao kulus. Kulus je ostao da im služi kao uzor i prototip na osnovu kojih su kasniji šlemovi unapređeni.
Carski šlemovi predstavljaju poslednje i najnaprednije faze u razvoju rimskih šlemova i u mnogome su (pored kulusa) zasnovani na ranijim galskim i grčkim šlemovima. Najupadljivija vizuelna karakteristika carskih šlemova bio je pozadinski štitnik za vrat, često veoma izdužen i masivan, za današnje pojmove gotovo ometajući i nepogodan. Istorijski je pokazano međutim da su ovi vratni štitnici pouzdano štitili legionare od posečnih udara, a takođe i od projektila.
Glavna podela rimskih carskih šlemova bila je na carsko-galske i na carsko-italske tipove šlema, koji se se razlikovali po konstrukciji i naravno izgledu. Galski podtip šlema imao je karakteristične dekorativne“obrve” na čeonom delu i izrađivan je veoma pažljivo i detaljno. Osim toga, galski šlemovi su često bili uski i veoma tesno prijanjali uz lobanju, što kod italskih nije bio slučaj. Zato se jedan broj galsko-carskih šlemova nazivao “tesnim”.
Sa druge strane, italski primerci carskog šlema bili su prostije građe i izgleda, bez ukrasnih elemenata. Kako su vekovi prolazili međutim razlike između galskih i italskih šlemova postajale su sve manje pa su tako i italski primerci iz 3. I 4. veka nove ere imali veoma fine dekoracije.
Iako su nastali na osnovu keltskih uzora, rimski carski šlemovi bili su kvalitetniji, i imali su neke dodatne osobine, poput štitnika za vrat, ojačanja na temenom delu, prikačive štitnike za uši, dekorativne pločice, lanene postave itd. Carski šlemovi su dodatno unapređeni nakon ratova sa Dačanima. Tada su dodavane gvozdene šipkice duž kalote šlema, kako bi ovaj postao otporniji na udarce masivnim sečivima. Ponekad su se u iste svrhe koristile i bronzane trake. Ovakva ojačanja naročito su bila uvedena protiv falksa, zakrivljenog sečiva Dačana koje je probijalo obične šlemove.
Ojačani rimski šlemovi u periodu carstva postali su standard od 125. godine nadalje, bez obzira na to protiv koga su rimske legije ratovale. Ojačani šlemovi su se istorijski dobro pokazali nakon toga i protiv oružja teške konjice stepskih naroda sa kojima su Rimljani sve češće dolazili u kontakt i sukobe. Takođe su dobro štitili rimske legionare od sekira germanskih varvara sa severa Evrope.
Veliki broj carskih šlemova pronađen je i iskopan širom Evrope, uglavnom na zapadu i centralnom delu. Takođe, veći broj otkriven je u Engleskoj, pa brojni muzeji u ovoj zemlji poseduju primerke ostatka originalnih rimskih carskih šlemova, kao što je to na primer muzej u Kolčesteru. Najstariji primerci na ovom tlu potiču još iz perioda britonskih pobuna (recimo pobune kraljice Budike), i imaju neke još uvek nerazvijene karakteristike. Takvi šlemovi dobili su oznaku galski šlemovi G tipa.
Nešto napredniji šlemovi dobili su oznaku H. Slični su prethodnim, ali imaju različiti stil obrva i nešto nagnutiji štitnik za vrat. Najočuvaniji primera H carskog šlema potiče iz Nemačke, blizu Augzburga. Vremenom su šlemovi sa nešto kosijim štitnicima za vrat postali popularniji i češći.
Carsko-galski šlem tipa I datira se na isti period kao i tip H, i u suštini ima istu konstrukciju i oblik, samo što je pravljen od mesinga a ne od gvožđa. Nekoliko primeraka H podtipa pronađeno je u reci Rajni, blizu Majnca. Šlemovi od mesinga imali su držače za kreste, što nije bio slučaj sa gvozdenim. Mesingani materijal i kresta mogu ukazivati na to da su šlemovi tipa H bili predviđeni samo za rimske oficire nižeg čina, verovatno optija (što odgovara današnjem poručniku).
Carsko-italski šlemovi podtipa D i E verovatno su korišćeni za opremanje i zaštitu pretorijanske garde i danas se često mogu videti u popularnoj kulturi koja se bavi temom starog Rima, jer imaju sasvim prepoznatljiv oblik. Kod ovih šlemova vidimo princip poprečnog ojačanja metalnim trakama, što nije bilo slučaj kod carsko-galskih.
