PARĆANSKA VOJSKA, LAKA KONJICA
Parćansko carstvo je u mnogo čemu bilo manje i siromašnije od prethodnog persijskog kojeg su vodili carevi iz dinastije Ahamenida. Bilo je takođe i slabije centralizovano što je sve uticalo na to da se ne održava redovna stajaća vojska. U svim većim gradovima i utvrdama postojali su naravno garnizoni stražara, dok su svi ostali ratnici i vojnici pripadali nekom od plemenskih ili feudalnih vođa.
Kralj nad kraljevima mogao je da sazove narodnu vojsku u trenucima opasnosti, ali je jedinstvo bilo ograničeno i privremeno. Tada bi sve lokalne vojskovođe regrutovali svoje snage iz redova seljaštva, a takva narodna vojska nosila je naziv hamspah. Ovako sastavljena vojska gotovo uvek se dopunjavala inostranim plaćenicima, koji su ratovali za platu, pa tako i nisu bili poznati po svojoj lojalnosti.
Kičmu parćanske vojske međutim sačinjavali su sami visokorođeni Parćani i plemići iz drugih srodnih i potčinjenih plemena i naroda. Plemićka vojska nazivala se spad. Plemići su najčešće ratovali kao teški konjanici, a svaki od njih vodio je po nekoliko konja i nekoliko sinova i slugu (štitonoša), koji su mogli da jašu pod njegovom zastavom.
Rekli smo da je Parćansko carstvo uživala velike blagodeti od činjenice da se nalazila na prometnim svetskim trgovinskim putevima. To je međutim značilo da je opasnost vrebala sa svih strana, i da su protivnici vrlo lako mogli da stignu do samog središta i prestonice carstva, ako se spreče na vreme. Sa severa i istoka su vrebala nomadska konjička plemena, dok su na jugu i zapadu čvrsto stajale države Seleukida i Rimljana.
Zbog ovakve mnogostruke opasnosti parćanska vojska je nužno morala biti veoma mobilna i dobro obaveštena, što je sve uslovilo da konjica bude dominantni a često i jedini vid parćanske armije!
Parćani su konjicu zvali asbaran, i svaki parćanski vojnik u službi carstva morao je biti pre svega odličan jahač. Tačno je da su Parćani imali i odrede pešaka, ali je njihov broj istorijski bio uglavnom veoma mali, a njihova uloga u ratovima gotovo beznačajna.
U ratu protiv Marka Antonija na primer, parćanski kralj nad kraljevima sakupio je 400 potčinjenih feudalnih vazala koji su sa svoje strane prizvali 50.000 konjanika! U tom sukobu gotovo se i ne spominju parćanski pešaci, osim kao pomoćne snage (što bi moglo da se prevede i kao sluge i čuvari čadora).
S obzirom da Parćani nisu održavali stalnu vojsku nije ni uspeo da se formira neki strogi i komplikovani vid organizacije. Manji odredi nazivani su vašt, veći - drafš, a divizija ili krilo se zvalo gund. Vašti su imali otprilike 100 ljudi, drafši su se sastojali od 1000 teško opremljenih vojnika, a krila oko 10.000.
Parćanski spad (armija) bio je pod vrhovnim vođstvom kralja nad kraljevima, njegovog sina ili spadpaata, vojskovođe odabranog iz redova plemićke porodice bliske kralju. U Bitci kod Kare odnos teških konjanika prema lakim konjanicima bio je otprilike 1:10, ali se kasnije ovaj odnos čak i povećavao u korist teških katafrakta.
Parćani su, veoma nalik svojim severnim susedima Skitima, bili odlični jahači i strelci. Zbog toga su odredi lakih strelaca na konjima bili preovlađujući u parćanskom spadu. Laki strelci na konjima bili su tako vešti i uvežbani da su iz sedla mogli da ispaljuju strele u bilo kom smeru, i to tokom galopa! Na taj način su Parćani mogli protivnicima da nanesu ozbiljnu štetu, dok bi istovremeno ostajali na bezbednoj razdaljini. Čak i u bekstvu, parćanski strelac mogao je da se okrene u sedlu i ispaljuje strele na svog gonitelja, što je veština koja je ostala upamćena u istoriji kao “parćanska strela”.
Parćanska laka konjica bila je naoružana lukovima i strelama, a često i bodežima. Takve vojne jedinice bile su odlične u čarkanju, u taktici brzog prepada i još bržeg povlačenja (“hit and run”), i u bočnim napadima kao podrška teškim konjanicima. Laka konjica međutim nije mogla da izdrži udar protivničkih teško oklopljenih jedinica, niti da se dugo zadrži u bliskoj borbi. U te svrhe korišćeni su čuveni katafrakti koje ćemo opisivati na posebnoj stranici.
Na otvorenom bojištu parćanska konjica se ipak teško odlučivala za konačni juriš, već je neprijatelj desetkovan i uznemiravan strelama iz daljine koliko god dugo je to bilo moguće. Zbog nepostojanja čvršćih pešadijskih snaga Parćani međutim nisu dugo izdržavali u bliskoj borbi, kao što su bili sasvim nesposobni da izvrše opsadu nekog grada ili utvrde. Zbog velikog broja konja koje su ratnici vodili sa sobom ratovanje u zimskim mesecima je često bilo nemoguće, kako zbog vremenskih uslova tako i zbog ogromne količine hrane i sredstava koja su morala da se obezbede.
